U stvari, pončo i nije baš gotov. Biće kada ga krojačica uzme u ruke ili devojka kojoj je namenjen. Istkala sam metražu, ali sam zaboravila da je fotografišem. Ovako izgleda kada se tkanje skine sa razboja tj. ovo su ostaci osnove. Možda nešto i može da se nasluti.
Pre nekoliko dana sam prvi put čula rečenicu na koju čekam nekoliko "desetina" godina.
-A kada sam ja na redu? I meni treba kapa! - rekao je moj muž, a ja sam ostala bez teksta. Ovo je prvi put da on nešto želi da nosi od mojih ručnih radova. Davnih godina kada smo počeli da se zabavljamo želela sam da mu ispletem končani žakar džemper. Prevrnuo je očima i ja sam džemper isplela tati. Posle se pokajao, ali bilo je kasno.
To je bio moj veliki poduhvat i nekako sam posle tog džempera i prestala da pletem. Usledila je duža pauza (skoro petnaest godina), počela sam da tkam i na pletenje sam skroz zaboravila. Do prošle godine. Tada sam otkrila ovaj divan svet blogova, dobila inspraciju i ponovo krenula.
Kapu sam brzo uradila, ali je i sunce granulo, pa nije imao prilike da je nosi. Uglavnom, osladilo mu se, pa ja sad opet pletem kapu.
Velikom detetu sam uradila grejače za balet.
Ovih dana razmišljam o nekom ozbiljnijem poduhvatu (pletačkom), ali nikako ne mogu da se odlučim. U obzir dolaze: džemper za malo dete, prsluk (opet) za mene, tunika za veliko dete... Ni sama ne znam, ali u medjuvremenu neću biti besposlena, sigurno. Pozdrav, Tanja
