Zid

S vremena na vreme imam veliku želju da celu kuću istumbam, prefarbam, ma da je jednom rečju okrenem naglavačke. Medjutim, ne ide to baš tako lako. Elem, kad Poglavica čuje kakve me misli more i šta bih radila, dodje mu zlo. Zbog toga i  zarad mira u kući, ja samo tumbam moje ćoše, stavim neki novi stolnjak, ma uradim samo neke kozmetičke promene koje ne bole. Al'  budem zadovoljna! I on isto:)))

E, mene je već dugo što bi klinci rekli "smarao" žuti zid u mom ofisu, tačnije rečeno kuhinji. Ranije su na njemu visila liciderska srca koja sam prebacila na drugi zid, a taj sam ostavila prazan, pa kad mi naidje inspiracija. I juče me uhvatilo! Ovo su rezultati dvosatne vesele igrarije: 

pre

Sve u svemu: osvežava, a ne goji, natera osmeh na lice, uvek možeš još da dodaš još koji detalj  ili čak da ga prefarbaš, a nije zanemarljivo ni kao terapija... 

Crtala sam akrilnim bojama.

Vikend zanimacija

Ovaj crveni džemper sam dobila još davno od  drugarice. Nosila sam ga i nosila, a on je sve više i više menjao formu i izgled. Skraćivao se i ćebao i postao je baš ofucan. E sad, zašto je on postao takav? Prvi razlog je vuna ne baš zavidnog kvaliteta (u pitanju je Teteksov "kable" sa kojim sam u principu zadovoljna), a drugi i mnogo verovatniji razlog je moje ophodjenje sa istim. To znači da ga perem u mašini sa sve šarenim vešom na 40 stepeni, pa posle ga stavim u sušaru, pa tako stalno... Nit' ga mazim, nit' ga pazim! To uostalom ne radim ni sa čim. Bog blagoslovio sva čuda tehnike! Ona postoje da bi služila meni, a ne obrnuto, pa čak i po cenu kolateralne štete:)))
E sad, s obzirom da je to poklon od drage osobe, morala sam da mu produžim život! Rešila sam da napravim jastuče. Vrlo jednostavno, samo u dva koraka: isekla sam potrebne dimenzije i prošila na mašini. Ali tako jednobojan crven je bilo malo dosadan pa sam rešila da vežbam vez. Lepo me inspirisala Cekeruša i njeni vezeni podmetači. Pošto ja nikada nisam vezla, pa čak ni pokristice, ovo mi se baš dopalo. Moraću ozbiljnije da se ovim pozabavim.
Jastuk izgleda ovako:

I rukavi čekaju na red. O njima u nekom sledećem postu...

Šal, stolnjak?

Dok sam ga nosila, bio je jedan od mnogobrojnih šalova (po dimenzijama može biti i ogrtač) i niko ga nije primećivao:)))!

Kad sam ga stavila na sto, postao je stolnjak i odjednom je svima lep. Ali što je najgore, pitaju me da li sam i kada sam ga radila!? A to nije bilo tako davno....
Mnogo volem kad je nešto multipraktično:))))

U bojama jeseni

Ovu torbu sam započela još u aprilu mesecu. Dosta brzo sam je uradila, ali sam po običaju odugovlačila sa završnom obradom. Danas ću, sutra ću, pa se to rasteglilo na pola godine. A samo sam morala da je postavim, dodam kaiš i ušijem dugme. Posao od nepuna dva sata, jer sam postavu ušivala ručno.

Torba je malo većih dimenzija, onakve kakve nosim leti, ali će odlično poslužiti za moje sportske aktivnosti. Dobro, nije baš za sport već za jogu, ali se oprema ne razlikuje puno:)))
Recept je ovde, vunicu sa kojom sam radila možete naručiti ovde. Radjeno je od turske "Angora Millennium Batik" vunice, dve nijanse, jedna na braon-narandžasto, a druga nijanse zelene. Torba se radi u jednom komadu, nema ušivanja, i sve se radi sa lica, tj. plete se u krug!

I da, oduvek me je zanimalo zašto male žene vole velike torbe?

Džuksi

Moj odnos prema kućnim ljubimcima je prilično ambivalentan. U stvari, pre bih rekla da ih volim, ali ne u svojoj kući! Imam sve uslove da ih držim, volim životinje, ali ne volim da vodim brigu o njima. (Uh, sada će me razapeti:)))) I ne volim da mi se motaju oko nogu, da me ližu, da se pentraju na krevet na kojem sedim i spavam i sl. Zato su ribice idealni kućni ljubimci, još samo da voda ne mora da se menja u akvarijumu... Navaljivanju Indijanaca da imaju kućnog ljubimca se  još uvek  uspešno odupirem, samo spomenem one manje lepe poslove koje bi morali da rade. A i natrljam im nos sa mačkom koju imamo, a o kojoj deda vodi računa. Tu mačku ne doživljam kao kućnog ljubimca, već kao dvorišnog ljubimca, koji uredno dolazi da se nahrani i napoji, a po kući mi ne šeta...
No, moje drage kume, imaju jedno lepo veselo kuče, bišona koji se zove Lana, a tepamo joj Džuksi, Džukeleta, Džulka i sl. E sad, pošto sam rekla da neću da je čuvam kad one odu na neko putovanje, morala sam da izvadim fleke, pa da joj nešto naštrikam. Prosto mi dodje da se igram s njom, al' na sreću ta napast me brzo prodje:)) No, bez sve šale, ovo odelce sam zaista radila s ljubavlju!

Recept: ovde

Mercedes

Malo morgen:)))

Elem, pre jedno dve godine kupila sam vunicu "noro" i bila sam oduševljena. Tada sam prvi put u životu kupila baš baš skupoceno  predivo (100gr - 18 evra). Kupila sam dve štrengle i kada sam drugaricama rekla koliko sam platila, nisu mogle da veruju svojim ušima. Da bih plastično objasnila kakvo je to predivo, rekla sam im da je to mercedes medju vunicom. Naravno, zavitlavale su me do besvesti zbog mercedesa, ali preživela sam:)))

I onda se pune dve godine kuvalo u meni šta da od toga napravim. Dve štrengle, ca. 600 metara. Nešto veće i ozbiljnije ne dolazi u obzir, nemam dovoljnu količinu. Da napravim samo jednu veću trouglastu maramu, žao mi je, htela bih i neku kapu i rukavice, pa makar i bez prstiju. Da se kompletiram, sa sve ciklama bundom (ko razume, shvatiće:))), pa nek' ide život! Taman sam pre nekog vremena rondala po zalihama i naletim na lilavsku Unitasovu "luciju" i tu mi klikne. Savršeno se uklopilo, ja zadovoljna, ostala mi još jedna štrengla za rukavice i kapu. I to mislim da znam kako ću i šta ću. Pripremiću se na vreme za predstojeću zimu...

No, da se vratim na "mercedes". Duboko sam se razočarala. Osim boja i nijansi koje su fantastične, ostalo je sve vrlo prosečno i obično. Volim kada je nit neujednačena, to daje lepu teksturu, ali ovde se desilo da vunica nije dobro upredena, pa na momente liči na klikere. Zatim, vunica koja toliko košta ne bi smela da ima prekid, ovde je bila vezana čvorićem. Meni to ne smeta kada kupim St. George (prosečna cena 1 evro po  štreni), ali za ovo sam "otpala"! A vrhunac svega mi je bilo trunje. Pošizela sam! Ne znam da li je ovo slučajnost ili su to uobičajene pojave za "Noro", u svakom slučaju, odbilo me zauvek.
Lažem, ako je nadjem po pet puta nižoj ceni, kupujem:))))

Podmetač

Nekada mi se desi da posle nekog ozbiljnijeg štrikaćeg poduhvata zapadnem u stanje hibernacije. Ne traje dugo, ali čisto da se zna da mi ponekad dodje. Onda se mislim šta ću da pletem, pa ne mogu da se odlučim. Ili mi fali vunice (o, da, znam da zvuči čudno, ali nemam baš onakve kakve želim, već imam samo gomilu od koje me ponekad uhvati muka, na sreću, pa brzo prodje:))) ili ne znam šta da radim, a moram da radim ili u najvećem broju slučajeva moram da imam neki lagani "mozak na pašu" projekat za štrikerska druženja! To znači da se samo štrika pravo, nema brojenja, uklapanja, može da se priča, da se jedu kolači  i ogovaraju muževi:)! 

E, pa u jednoj takvoj pauzi sam napravila ovaj podmetač za šolju. 

I to za posebnu šolju koju sam dobila na poklon. Šolja  dovoljno velika za udarnu jutarnju dozu turske kafe, za popodnevnu nesicu, a zimi kad me uhvati želja za finoćom ili se već prepijem kafe, za čaj. Naravno, da stvar bude bolja, odlično služi i kada se šolja vadi iz mikrotalasne...

A sada malo i tehnički podaci:

Pleteno od čiste vune "Alempijević", filcovano u mašini za veš na 40 stepeni (sa šarenim vešom), malo veza, jedna aplikacija u obliku srca i postava! 

posle filcovanja

Na žalost, nisam izmerila dimenzije pre i posle filcanja, ali ako će nekom koristiti, radila sam iglama br. 5, 40 petlji i 38 redova! To je sav nauk. 

Zeleno, volim te zeleno

Jednostavna zelena marama kojoj čar daju veliko kokosovo (objasnila mi prodavačica) dugme i opheklana ivica. Polako se spremam za zimu, vidi se iz priloženog:

Ostala mi je još jedna štrengla, a vunicom sam oduševljena! Tako se lepo radi, milina je držati pod prstima. Mislim da ću uraditi još kapu i rukavice.
Recept za maramu je ovde!

Zeleni post

E, ako ste mislili da ću da pišem o ekologiji, prevarili ste se:))
Naime, mene tako s vremena na vreme uhvati želja da se bakćem sa cvećem. Mislim, nije to sad pravo cveće (nije ni plastično), već zelenilo i to ono kućno i okolokućno! Na sreću taj napad me brzo prodje, pa onda opet nastavim po starom. Hoću reći, nekad prodje po ni sama ne znam koliko dana da ne zalijem cveće, pa se ono jadno skroz otrombolji, ali infuzija mu uvek dodje u poslednji čas.  Imam nekoliko omiljenih biljaka kao što su lipa (u dvorištu), japansko drvo, drvo života, poneki kaktus (i on ume da "crkne") i naravno čuvarkuća. E, o tome sam htela da pišem.

Čini mi se da je čuvarkuća jedina biljka koja me stvarno hoće. Verovatno zato što nije mnogo zahtevna, što raste gde kod, što je lepa i zelena... Ali dogodi mi se da je malo zapostavim, pa se jako razmnoži i saksija joj postane mala.
Pre nekoliko dana sam dobila na poklon ove dve divne saksije i  odmah sam znala šta ću sa njima. Sin me je pitao da li ću iz njih da pijem kafu!? Doduše, kad malo bolje razmislim, ideja mu uopšte nije loša, ali već imam jednu sličnu razigranu štraftasu šolju za kafu...

Tako su mi čučnule i uz kuću i za čuvarkuće koje sam malo htela da obradujem seljenjem na novo mesto. Neka imaju mesta da dišu, tako su lepe i velike.
A kad porastem, onda ću da imam puno, puno sukulenata i to različitih vrsta, pa ću da se zabavljam do mile volje....

Google mog detinjstva

Danas sam nešto pala u sentiment i dohvatila sam ovu knjigu da se malo podsetim kako je izgledao život bez kompjutera, gugla, vikipedije i svih mogućih stvari koje danas olakšavaju život. U stvari, nije baš da olakšavaju život, pre bih rekla da nam je dostupnost informacijama brža i lakša. I možda bolja! Ali ništa ne može da zameni list papira pod prstima, miris hartije i ono osećanje uzbudjenja kad pronadjem ono što sam tražila. Pa ako sam zbog toga morala da prelistam nekoliko knjiga... sreći nije bilo kraja. Danas kada to pričam svojoj deci, vidim po njima da ne mogu da razumeju. Gledaju me belo, što se nekad govorilo, k'o tele u šarena vrata!
Ovo su bile enciklopedije i knjige koje su obeležile moje detinjstvo i utoljavale radoznalost, kao i  glad i žedj za znanjem.

Politikin zabavnik je bilo obavezno štivo i sa nestrpljenjem sam čekala svaki petak! Danas toga nema, moji klinci ne kupuju novine, knjige slabo čitaju (na moju veliku žalost), a bez kompa ne mogu da zamisle život. (Ne mogu ni ja, ali znam kako je bilo bez njega:)))
No, možda se nešto i promeni....

Početak školske godine

Danas imam osećaj kao da se leto završilo. Jezivim vrućinama je došao kraj, počela sam da se pripremam, fizički i psihički za početak školske godine.
Prošli mesec sam imala prvu učenicu na pletenju. Onako pravu, zvaničnu učenicu:)! Moram da se pohvalim, šta ću kad ima i mog udela u svemu tome, sa prvim pletačkim samostalnim radom, koji je započet na drugom času. Imala sam utisak da Vesna plete ceo život, samo sam joj malo skinula maglu sa očiju:)))
Ovako je izgledala marama koja se plela izmedju drugog i trećeg časa tj. dolaska:

Nakon toga je započela torbicu sa pletenicama, kojoj se bliži kraj....
Baš sam zadovoljna!

U medjuvremenu se dogodila i jedna manje lepa stvar, naime, opet su mi maznuli fotografiju sa bloga i to na zvaničnom sajtu grada Beograda. Još uvek ne znam da li da ih  tužim ili ne, mislim se, pa ništa pametno da smislim. Energiju koju bih uložila na sve to, možda ipak da iskoristim na kreativne stvari. Donose veće zadovoljstvo i unutrašnji mir.

A koristim priliku da objavim nove pletačke radionice od 03. septembra. Dakle, ko želi da nauči klot, frket, da smiri živce i uživa u kreativnom radu, neka se javi na bensedinart@gmail.com.

O novim pletačkim poduhvatima u sledećem postu!

Bez interneta

stignem svašta da uradim. Kao na primer ovo:

Fotelja je u mom radnom kutku i bila je narandžasta.  Lepo se ona uklapala u ambijent, ali meni je falilo malo šarenila. E sad, pošto imam puno raznoraznih ostataka materijala (o tome ne bih da pričam:))), da ne kažem ostosa, bio je red i da ga korisno upotrebim. U subotu u podne prekinuo nam se internet signal i kao da sam znala da će to trajati duže od jednog dana, krenula sam sa šivenjem. Povadila sam sve materijale sličnih boja, krenula da rezuckam, spajam, uklapam i navlaka je gotova. Sve je trajalo mnogo kraće nego što sam mislila da će biti. Sad mi se otvorio apetit pa bih sve po kući menjala, na veliki užas moga muža:))) Već sam mislila kako bi bilo lepo napraviti navlaku za krevet od farmerica za momačku sobu, jedino što nemam dovoljno istih! Moraću ozbiljnije da se pozabavim ovom problematikom.

A i stolice mi sad bodu oči. Jednobojno ili šareno, pitanje je sad!

Kurs pletenja u Novom Sadu

Drage moje, ja sam odlučila da držim kurs pletenja.
Često sam čula rečenice tipa "Blago tebi, ti znaš da pleteš, sigurno imaš dobre živce!" , "To moja baba radi!" ili "Ja bih volela to da naučim, ali nemam od koga!". Svima im odgovorim da je to jedan od načina da smire živce i ne moraju da piju bensedine, a osim toga stvore nešto lepo i korisno, kreativno i lekovito u isti mah! Manuelni rad donosi zadovoljstvo. Pa još kad dobiješ kompliment, sreći nema kraja:)))
Ako i vi želite da stvarate, da pravite razne odevne ili upotrebne predmete od vunice, pamuka i drugih materijala uz pomoć igala za pletenje, javite se! Ako mislite da imate dve leve, razuveriću vas, sigurno:)!

Časovi će se održavati jednom nedeljno u trajanju od tri sata (četiri školska časa).
Za sada časovi će se održavati ponedeljkom od 18-21h.
Svaka polaznica će dobiti na poklon klupko vunice i igle za pletenje.
Na početnom kursu naučićete da:

• započinjete rad
• radite prave i krive petlje
• završetak rada
• upoznaćete se sa vrstama prediva i alatom (iglama)
• naučićeta da čitate jednostavnije šeme

Časovi će se održavati u malim grupama u prijatnom klimatizovanom ambijentu, a ako vremenske prilike budu dozvoljavale, radićemo u dvorištu u hladu lipe:)))

Cena kursa je 3000 dinara za mesec dana (četiri puta po četiri školska časa).

Za sve dodatne informacije: bensedinart@gmail.com

Žute klompe 2

Ovo je nastavak na prethodni post. Nisam odolela! Muž mi je poslao link, pa ga samo postavljam.  Jeste da su ove dačmanske, a moje švedske,  ali tako je slatko!

Žute klompe

Priča o žutim klompama seže u daleku prošlost. Pre puno, puno godina kada sam još išla u gimnaziju, moja sadašnja kuma, a tadašnja drugarica mi je pokazala klompe. Divne žute, al' ono žumance žute klompe u koje sam se ja zaljubila na prvi pogled. Kupila ih je u Švedskoj, skoro  da ih nije ni nosila, pa su završile na tavanu u vikendici.  Videvši tada moju "patnju" za istim, rekla mi je da će mi pokloniti klompe kada se budem uselila u novu kuću. Tada naravno nije bilo govora o novoj kući, preseljenju, bilo čemu na tu temu. Samo je kulturno htela da me "otkači".

Petnaest godina posle ja sam se preselila u novu kuću. Mi smo postale kume, dato obećanje se ispunilo. Znate šta mi je bio najdraži poklon za useljenje? Žute klompe! Nosila sam ih svuda. Po kući sam mnogo volela da paradiram u njima, jer nemamo tepihe, pa se samo čuje trup-trup-trup po parketu.  Sreća da ne živim u zgradi, pa nikome nisam išla na živce, mislim ovi moji ukućani su kulirali...

I tako sam ih srećna i zadovoljna nosila i nosila dok se nisu pokidale. Završile su karijeru,  bez ikakve mogućnosti  da se okrpe i ponovo privedu nameni.
Od detinjstva do tada sam promenila sijaset klompi. Bilo je tu sjajnih "Šolovih", boljih, lošijih, belih, crnih,  šarenih, na cvetiće,u boji kože, ma ni ne mogu da se setim. Ali ove žute su bile najomiljenije! Kada su se one raspale, klompe više nisam ni kupovala ni nosila.
Do danas.
A danas sam dobila iste takve žute klompe. Ne, ne, nije dan mrmota! Naime, moja kuma ima sestru bliznakinju (i ona mi je kuma, ali mladja po stažu), a u ta davna vremena su blizancima kupovali sve isto, tako da je i ona dobila žute klompe, koje takodje nije nosila i koje su isto tako završile na tavanu u vikendici. Srećom po mene, tavan se ovih dana detaljnije spremao i tako sam dobila ponovo žute klompe.
Mojoj sreći nema kraja...

P. S. baš nekad pomislim kako sam blesava, pa se ovakvim stvarima radujem kao malo dete...

Prodje i matura:)

Konačno smo dočekali i taj dan. Moja mala velika najstarija Indijanka je završila osnovnu školu. I bilo je matursko veče, a ona je bila tako velika, odrasla i važna.
Ovako je izgledala:

Sa sve cipelama iz ovog posta:) Izdržala je dobra dva sata u njima (skidam kapu). Pantalone tj. šalvare ili dimije (da li je to jedno te isto?) i tuniku je šila moja drugarica, a tašnicu i mašnicu ja:) Prvo sam ih oslikala akrilnim bojama da budu u skladu sa cipelama i da razbiju crnu.  

Tako mi  je ličila na glumicu iz bolivudskih filmova...
I ja sam prošle nedelje imala proslavu mature, ali 25. Puna kuća maturantkinja, što malih, što matorih:))) (Ubaciću u pikslu, života mi, nisam uspela da držim jezik za zubima!)

Yarn bombing u mom šoru

Kada iz svog ofisa (kuhinje, da ne bude zabune), pogledam kroz prozor, vidim jednu drvenu banderu i puno, puno kablova (koji su, uzgred rečeno, trebali biti pod zemljom).

Kako mi je pogled dosadio, rešila sam da nešto uradim po tom pitanju. Trebalo mi je puno vremena, ali krenula sam...

Daklem, pre dva dana uzmem kesu punu ostataka ostatka vunice, konca, raznog prediva i metodom slučajnog uzorka počnem da heklam ovo čime sam danas, na opšte čudjenje oca i muža, obukla banderu. Sve su me pitali da li sam ozbiljna, pa kad su videli da nosim merdevine i kačim, videli su da jesam, i to jako:))) Veliki poglavica je samo dodao da bih mogla i kuću tako da kitim! Jeee, dopalo mu se! Velika deca nisu kod kuće, jedva čekam da se vrate, pa da čujem i njihovu reakciju, tj. zanima me da li će primetiti, ili ću ja morati da im skrenem pažnju.
Ovako izgleda iz blizine:

Živo me zanima da li će komšije primetiti:)!?
Nek' se zna da prolaze pored štrikerske kuće....

Ovo nije reklama za Urban shop

Sledeću pričicu sam morala da podelim sa vama. Nisam sklona pisanju hvalospeva ili kudjenja, ali je ovo nešto što me je oduševilo (osim toga pokazalo se da sam bila u pravu;).

Elem, ne znam da li znate, ali moja velika Indijanka je mali maturant. To znači da završava osmi razred i ove godine se upisuje u srednju školu. Ako ste mislili da su sve misli i sva snaga okrenuti ka tome da se sprema za prijemni ispit, da uči, da sa sigurnošću zna šta će upisati, prevarili ste se. Najvažnija stvar je odabir garderobe za matursko veče. (Uzdahnula sam duboko.)

Još od pozne jeseni spazila je ove cipele:

I svaki put kad ode u grad, svrati u prodavnicu, vidi da li su još uvek u prodaji, koliko koštaju i podnese mi izveštaj. Ja joj naravno odgovorim: "Ok, kupićemo, ali molim te sačekaj sniženje!" I tako sve do pre neki dan, dok nije kući došla ljuta. Sve cipele te marke su bile na sniženju, osim onih koje je ona želela. Em što nisu bile na sniženju, em nije bilo broja. Ja otpala, ali šta da se radi, obećanje je obećanje, ako treba rodiću ih:)))

Kada sam ja sutradan otišla u prodavnicu, gle čuda, cipele su bile na sniženju, ali mnogo manjem od ostalih cipela iste marke. Za svaki slučaj, pitam prodavca tj. prodavačicu, da nema slučajno broja, naravno nema, ali mi ljudi lepo skrenu pažnju da mogu da ih kupim preko interneta.

Istog sekunda odem kući, naručim to što mi (joj) treba i molim boga da broja ima, da ne bih morala da pravim gimnastiku sa on line prodajom po belom svetu, odlaskom u Madjarsku, ili slično. Odgovor na mail je vrlo brzo stigao, broja ima, lepo kažu kad dobijemo dokaz o uplati, šaljemo cipele. Nije prošlo par sati od uplate, ponovo stiže obaveštenje u kome kaže da cipele stižu za dva dana i da, paz' sad, javim br. tekućeg kako bi mi vratili pare, jer je i taj model snižen kao i ostali....

Eto, šta da kažem, lepa, brza i iznad svega korektna usluga. Kanda se i mi učimo internet poslovanju...

Mnogo mi je žao što i ja ne mogu da ih nosim, em ne znam da hodam na štiklama (bar ne takvim), em nema smisla da imam cipele kao i ćerka. (To ne znači da neću okrenuti jedan krug, makar krišom učila da se nataknem na njih:))) Šara mi je prosto neodoljiva....

Žena u godinama

Ruke sve kraće,dupe sve veće. Tako to ide....

Htedoh reći, počela sam da trošim oči, pa sada prvi put u životu imam potrebu da stavim naočare dok čitam i pletem. Biologija radi svoje;)

Pre nekoliko meseci na buvljaku sam naletela na ovaj duks:


Naravno nisam mogla da odolim dezenu i boji pa sam ga kupila. To je jedna od mojih omiljenih marki, da ne kažem brendova. Imala sam sreće pa sam nekoliko puta na buvljaku i u second hand-u naletela na pantalone i majice divnog i veselog cvetnog dezena.Dušu sam im iznosila....

No, ovog puta nije baš bilo tako. Nekako mi duks nije čučnuo na prvu loptu. Bilo mi je žao da ga se rešim (to mi se jako retko dešava), pa sam ga ćušnula i čekala. Znala sam da ću ga za nešto iskoristiti, ali inspiracija mi nije nailazila. Mislila sam da napravim torbu, prsluk, ma ne znam ni ja šta. E, onda mi je sinulo. Prošle nedelje sam se dohvatila makaza, skinula sam ranfle oko rukava i pojasa, otfikarila okovratnik, presekla po sredini i rodila se ova kreacija:

Malo sam ušarenila porube, tek da ne bude dosadno!

Baš mi se dopada:)))