Pletenje i ogledalca

Kada je pre nekoliko dana moje veliko dete otišlo u Poreč na Svetsko prvenstvo u plesu, poželela sam da joj malo renoviram sobu. Da se iznenadi. U stvari, to baš i ne može da bude renoviranje u pravom smislu reči, (dete ulazi u pubertet, pa 'ajd sad udji u taj "omedjen" prostor!), ali makar da promenim neku sitnicu. Pre nekoliko godina bila sam opsednuta ramovima za slike jer je u kući bilo puno praznih zidova, i još od tad mi je ostalo nekoliko neiskorišćenih ramova. I naravno, dala sam se u akciju i malo oplemenila zid. Da bude, onako nežno, devojački...


Završila sam i jedan prsluk, pored pantalona, moj omiljeni deo garderobe. Imam ih puno, ali mi nekad nije dovoljno.


Zabavljala sam se malo i sa heklicom, pa sam opheklala izrez oko vrata i rukava. Da ne budem skromna, ali mislim da nije ispalo loše, s obzirom da sam heklala sa sve knjigom u krilu čitajući uputstva. Nadam se da ću zaista ove godine savladati heklanje. Muči me to što nema ko da mi pokaže, jer moja svekrva koja zna da hekla, ne zna da čita šeme, prijateljica je levoruka pa baš i ne mogu da ukapiram kako ona radi, ali šta je tu je, snaći ću se već nekako.


Već dva dana pletem ove kvadratiće i isprobavam tzv. "domino knitting". I ovaj podmetač sam uradila, ali mislim da neće služiti svojoj svrsi. To je više dekorativno, ali kad ga okačim, sav se oglindžavi, pa ne liči ni na šta, a i nekako je sav tanak.

Možda neko ćebe, valja o tome razmisliti...

Sedela sam za mašinom, šila sam...

Pre nekoliko dana sam kupila ove divne materijale, od svakog po metar, bez ikakvog plana šta bih mogla od toga da napravim. A onda mi je sinulo, pa sam krenula punom parom. Prvo sam sašila i isplela haljinicu za jedno malo plavo oko koje je napunilo dve godine. Haljinica je otuptovala u Berlin, a izgleda ovako:



Doduše, malo sam omašila veličinu, ali nema veze biće dogodine.
Kada je moje malo dete to videlo, samo je reklo: "Hoću i ja, ali žutu!" Rečeno učinjeno. Mama je napravila i žutu haljinu, koju će dete nositi do male mature:)! Ne znam zbog čega ne verujem merama već sopstvenim očima, ali šta god da napravim, omanem veličinu. Ili bude manje ili veće.
Kad je veće nosiće se kad tad, ali kad je manje...


Kako mi je šivenje ovih dana išlo od ruke, nastavila sam u istom tempu. Iva je dobila još jednu bluzicu, sa sve tri cvetića. Mnogo joj se dopalo da pozira.



Moram da priznam da mi je malo proradila griža savesti. Velika deca nose novu garderobu, a Iva se oblači u butiku "Na tavanu". Doduše, sve to solidno izgleda, ali ništa od toga ona nije prva nosila. Da se razumemo, nisam ja paćenik zbog toga, naprotiv, i sama se oblačim na buvljaku, ali mi je nekako dosadilo da ona nosi sve "second hand". Pošto mi je materijala još ostalo, nastavljam...

Nomen est omen

Tako bi rekli stari Latini. Ime je znamenje. Da moja Ružica zaista bude Ružica. Kod Kineza sam videla ovo plastično cveće i zaista nisam mogla da odolim da ga ne kupim i ne okitim "biciklo". E sad, plastično cveće nikada nisam volela, ali mi se odjednom učinilo veoma interesantnim, pa sam rešila i terasu malo da oplemenim istim. (Ako se u medjuvremenu ne predomislim!)

Ovog puta bez dobrog naslova

Moja nova drugarica Ružica


Da, da primam kritike. Sve se probudilo, samo sam ja zaspala! U stvari, i nisam baš zaspala, naprotiv. Ponovila sam se i imam novu "drugaricu" Ružicu i puno vremena provodimo zajedno. Sunce sija, ja rešila da budem ekolog, a i u duhu vremena i Seke, da vozim bicikl. Elem, vozila sam ja bicikl i ranije, ali mi je bio nekako nepraktičan, a nepraktičan je bio zato što je bio maunti bajk (kakav sam bila kreten, kao da me je neko terao). Dok mi konačno nije sinulo da bih i ja mogla da se ponovim lepom "mašinom", bez brzina, da kočim na pedale (kontraš), da imam korpu za bakaluk. Sada samo jezdim i uživam. Zato ništa drugo i ne radim.
Mislim ne pletem, ne tkam, ne šijem... Neće ova faza dugo trajati, ali ipak osećam po malo grižu savesti. Zbog toga sam završila Ivi džemperak, ali sam je jedva nahvatala da se fotografiše. Izraz lica sve govori. Dugo sam razmišljala da li da stavim dugimiće ili rajsferšlus pa sam se na kraju odlučila za ovo drugo. Bilo mi je nekako lakše.

Deca su do pre neki dan bila na raspustu, pa smo ovo lepo vreme iskoristili i otputovali u Ohrid. Četiri dana opuštanja, šetnje, razgledanja, vožnje po jezeru, dobrog društva i dobre klope.

Crkva Sv. Jovan Kaneo

Raspoloženo društvo za šetnju i razgledanje. Sve ne znaju kuda će pre :)! Samo malo sam ih smarala, nisam jako.


Ovo je razboj iz praistorijskih vremena. Eto i tada se tkalo, a razboj se nije puno promenio do današnjeg dana.

Budjenje (proleća)

Od Miki i Radice sam dobila nagradu i mnogo mi je drago. Ja bih sad to mojim dragim kreativnim blogodrugaricama prosledila dalje...

Magrit
Romantales
Kadinela
Cashmere cafe
Misha
Zmaja
Škrabalica
...
Proleće je definitivno stiglo. Magnolija je procvetala na moju veliku radost. Prošle godine su bila tri ili četiri stidljiva cveta, a sada ih ima toliko da ih ne možeš prebrojati! Popila sam prvu kafu u dvorištu, lenjo se sunčajući i uživajući. (Zato leti bežim u hlad i pod suncobran; tada mi sunce jezivo smeta, i budem sva nervozna! Izgleda da je teško čoveku ugoditi, e da mi je da odem u Shangri-la, zemlju večitog proleća! A dok se to ne dogodi, ostajem ovde.)



Džemperak za Ivu polaku završavam, ostaje mi "samo" ranfla i kragna! Kad stignem do završnih radova, ponestane mi snage i jedva čekam da posao privedem kraju, tj. jako se trudim da ne zbrzam i ne zabrljam sve što sam uradila.

U glavi su mi druge stvari, mislim se šta bih mogla da tkam, da li nešto od odeće ili nešto za kuću. Boje sam već smislila, još samo da odredim namenu, pa na posao. Imam još ponešto i da sašijem i sve ne znam šta ću pre! Zmaja me je ubacila crv u glavu i razmišljam o trouglastoj marami... Uglavnom, puna sam planova, (probudila sam se:)), još samo da krenem u realizaciju! Do sledećeg puta, Tanja

Prvi rodjendan

Danas je tačno godinu dana kako blogujem. Juuu-piii! Vreme je zaista proletelo, a ja imam jedno divno iskustvo. Iako često zaboravljam godišnjice, rodjendane i datume koji bi kao trebali da se pamte, ovaj pamtim i to dobro. Moje veliko dete takodje ima rodjendan i to dvanaesti, i danas je godišnjica još jednog datuma koga ne želim da se sećam. Brojevi mi nisu jača strana, ali evo samo nekih. Blog je posećen oko 12000 puta, a posetilo ga je više od tri hiljade ljudi sa raznih strana sveta. Čak i iz nekih vrlo egzotičnih afričkih zemalja. Internet je čudo! Hvala vam svima na posetama i lepim komentarima! To me inspiriše i daje mi volju za nove poduhvate. Još nijednu virtuelnu prijateljicu nisam uživo srela, ali se nadam da će se i to dogoditi. Pa svet je zaista tako mali! Hvala vam svima!

Knjiga?

Ne, ali liči. Od filca za sitne potrepštine. Da ih više ne tražim po kući, po tašni, po peratonici, da ne vičem na decu misleći da su ona uzela igle, čiode, ziherice. (A šta će im?)



Ima i džepić:

Ne znam zbog čega, ni šta bih stavila u njega, ali eto nek' se nadje. Od viška glava (ne)boli!
Pozdrav, Tanja

Tkani šal

Ovo je moj prvi šal ove sezone. Boje nisu moj stil, kao ni mustra, ali jednostavno mi je došlo da ga uradim. Prošle godine sam otkala sigurno tridesetak komada, tako da su mi jednostavno izašli na nos. (Cele zime nisam ni nosila šal, ne samo šal, već ništa tkano!)

lice i naličje


Pre nekoliko dana moje veliko dete je počelo da bloguje. I naravno stalno me zapitkuje: "A kad ćeš me malo reklamirati?" Pa evo, reklamiram je. Unin blog je ovde. Pozdrav, Tanja

Šareno

Počela sam ovih dana da pletem malom detetu džemper. Naravno, kalendar sam izgubila, džemper je prolećni, a sneg je do kolena. Rešila sam da malo odvadim količinu prediva i da bar u dogledno vreme ništa ne kupujem. Skupila sam sav "Catania" pamučni konac i krenula u šarenu avanturu. Ovako izgleda slika nereda, ali jednostavno ne mogu drugačije. Sve mi treba, i digitron i telefon i knjiga, ma sve. Moji prevrću očima jer niko ne može da sedne na trosed, ali ja se ne pomeram. Pletem i uživam i čekam da se istopi sneg. Pozdrav, Tanja

Pončo, kapa i grejači

U stvari, pončo i nije baš gotov. Biće kada ga krojačica uzme u ruke ili devojka kojoj je namenjen. Istkala sam metražu, ali sam zaboravila da je fotografišem. Ovako izgleda kada se tkanje skine sa razboja tj. ovo su ostaci osnove. Možda nešto i može da se nasluti.


Pre nekoliko dana sam prvi put čula rečenicu na koju čekam nekoliko "desetina" godina.
-A kada sam ja na redu? I meni treba kapa! - rekao je moj muž, a ja sam ostala bez teksta. Ovo je prvi put da on nešto želi da nosi od mojih ručnih radova. Davnih godina kada smo počeli da se zabavljamo želela sam da mu ispletem končani žakar džemper. Prevrnuo je očima i ja sam džemper isplela tati. Posle se pokajao, ali bilo je kasno.


To je bio moj veliki poduhvat i nekako sam posle tog džempera i prestala da pletem. Usledila je duža pauza (skoro petnaest godina), počela sam da tkam i na pletenje sam skroz zaboravila. Do prošle godine. Tada sam otkrila ovaj divan svet blogova, dobila inspraciju i ponovo krenula.
Kapu sam brzo uradila, ali je i sunce granulo, pa nije imao prilike da je nosi. Uglavnom, osladilo mu se, pa ja sad opet pletem kapu.

Velikom detetu sam uradila grejače za balet.


Ovih dana razmišljam o nekom ozbiljnijem poduhvatu (pletačkom), ali nikako ne mogu da se odlučim. U obzir dolaze: džemper za malo dete, prsluk (opet) za mene, tunika za veliko dete... Ni sama ne znam, ali u medjuvremenu neću biti besposlena, sigurno. Pozdrav, Tanja