Vikend zanimacija

Ovaj crveni džemper sam dobila još davno od  drugarice. Nosila sam ga i nosila, a on je sve više i više menjao formu i izgled. Skraćivao se i ćebao i postao je baš ofucan. E sad, zašto je on postao takav? Prvi razlog je vuna ne baš zavidnog kvaliteta (u pitanju je Teteksov "kable" sa kojim sam u principu zadovoljna), a drugi i mnogo verovatniji razlog je moje ophodjenje sa istim. To znači da ga perem u mašini sa sve šarenim vešom na 40 stepeni, pa posle ga stavim u sušaru, pa tako stalno... Nit' ga mazim, nit' ga pazim! To uostalom ne radim ni sa čim. Bog blagoslovio sva čuda tehnike! Ona postoje da bi služila meni, a ne obrnuto, pa čak i po cenu kolateralne štete:)))
E sad, s obzirom da je to poklon od drage osobe, morala sam da mu produžim život! Rešila sam da napravim jastuče. Vrlo jednostavno, samo u dva koraka: isekla sam potrebne dimenzije i prošila na mašini. Ali tako jednobojan crven je bilo malo dosadan pa sam rešila da vežbam vez. Lepo me inspirisala Cekeruša i njeni vezeni podmetači. Pošto ja nikada nisam vezla, pa čak ni pokristice, ovo mi se baš dopalo. Moraću ozbiljnije da se ovim pozabavim.
Jastuk izgleda ovako:

I rukavi čekaju na red. O njima u nekom sledećem postu...

Šal, stolnjak?

Dok sam ga nosila, bio je jedan od mnogobrojnih šalova (po dimenzijama može biti i ogrtač) i niko ga nije primećivao:)))!

Kad sam ga stavila na sto, postao je stolnjak i odjednom je svima lep. Ali što je najgore, pitaju me da li sam i kada sam ga radila!? A to nije bilo tako davno....
Mnogo volem kad je nešto multipraktično:))))

U bojama jeseni

Ovu torbu sam započela još u aprilu mesecu. Dosta brzo sam je uradila, ali sam po običaju odugovlačila sa završnom obradom. Danas ću, sutra ću, pa se to rasteglilo na pola godine. A samo sam morala da je postavim, dodam kaiš i ušijem dugme. Posao od nepuna dva sata, jer sam postavu ušivala ručno.

Torba je malo većih dimenzija, onakve kakve nosim leti, ali će odlično poslužiti za moje sportske aktivnosti. Dobro, nije baš za sport već za jogu, ali se oprema ne razlikuje puno:)))
Recept je ovde, vunicu sa kojom sam radila možete naručiti ovde. Radjeno je od turske "Angora Millennium Batik" vunice, dve nijanse, jedna na braon-narandžasto, a druga nijanse zelene. Torba se radi u jednom komadu, nema ušivanja, i sve se radi sa lica, tj. plete se u krug!

I da, oduvek me je zanimalo zašto male žene vole velike torbe?

Džuksi

Moj odnos prema kućnim ljubimcima je prilično ambivalentan. U stvari, pre bih rekla da ih volim, ali ne u svojoj kući! Imam sve uslove da ih držim, volim životinje, ali ne volim da vodim brigu o njima. (Uh, sada će me razapeti:)))) I ne volim da mi se motaju oko nogu, da me ližu, da se pentraju na krevet na kojem sedim i spavam i sl. Zato su ribice idealni kućni ljubimci, još samo da voda ne mora da se menja u akvarijumu... Navaljivanju Indijanaca da imaju kućnog ljubimca se  još uvek  uspešno odupirem, samo spomenem one manje lepe poslove koje bi morali da rade. A i natrljam im nos sa mačkom koju imamo, a o kojoj deda vodi računa. Tu mačku ne doživljam kao kućnog ljubimca, već kao dvorišnog ljubimca, koji uredno dolazi da se nahrani i napoji, a po kući mi ne šeta...
No, moje drage kume, imaju jedno lepo veselo kuče, bišona koji se zove Lana, a tepamo joj Džuksi, Džukeleta, Džulka i sl. E sad, pošto sam rekla da neću da je čuvam kad one odu na neko putovanje, morala sam da izvadim fleke, pa da joj nešto naštrikam. Prosto mi dodje da se igram s njom, al' na sreću ta napast me brzo prodje:)) No, bez sve šale, ovo odelce sam zaista radila s ljubavlju!

Recept: ovde

Mercedes

Malo morgen:)))

Elem, pre jedno dve godine kupila sam vunicu "noro" i bila sam oduševljena. Tada sam prvi put u životu kupila baš baš skupoceno  predivo (100gr - 18 evra). Kupila sam dve štrengle i kada sam drugaricama rekla koliko sam platila, nisu mogle da veruju svojim ušima. Da bih plastično objasnila kakvo je to predivo, rekla sam im da je to mercedes medju vunicom. Naravno, zavitlavale su me do besvesti zbog mercedesa, ali preživela sam:)))

I onda se pune dve godine kuvalo u meni šta da od toga napravim. Dve štrengle, ca. 600 metara. Nešto veće i ozbiljnije ne dolazi u obzir, nemam dovoljnu količinu. Da napravim samo jednu veću trouglastu maramu, žao mi je, htela bih i neku kapu i rukavice, pa makar i bez prstiju. Da se kompletiram, sa sve ciklama bundom (ko razume, shvatiće:))), pa nek' ide život! Taman sam pre nekog vremena rondala po zalihama i naletim na lilavsku Unitasovu "luciju" i tu mi klikne. Savršeno se uklopilo, ja zadovoljna, ostala mi još jedna štrengla za rukavice i kapu. I to mislim da znam kako ću i šta ću. Pripremiću se na vreme za predstojeću zimu...

No, da se vratim na "mercedes". Duboko sam se razočarala. Osim boja i nijansi koje su fantastične, ostalo je sve vrlo prosečno i obično. Volim kada je nit neujednačena, to daje lepu teksturu, ali ovde se desilo da vunica nije dobro upredena, pa na momente liči na klikere. Zatim, vunica koja toliko košta ne bi smela da ima prekid, ovde je bila vezana čvorićem. Meni to ne smeta kada kupim St. George (prosečna cena 1 evro po  štreni), ali za ovo sam "otpala"! A vrhunac svega mi je bilo trunje. Pošizela sam! Ne znam da li je ovo slučajnost ili su to uobičajene pojave za "Noro", u svakom slučaju, odbilo me zauvek.
Lažem, ako je nadjem po pet puta nižoj ceni, kupujem:))))

Podmetač

Nekada mi se desi da posle nekog ozbiljnijeg štrikaćeg poduhvata zapadnem u stanje hibernacije. Ne traje dugo, ali čisto da se zna da mi ponekad dodje. Onda se mislim šta ću da pletem, pa ne mogu da se odlučim. Ili mi fali vunice (o, da, znam da zvuči čudno, ali nemam baš onakve kakve želim, već imam samo gomilu od koje me ponekad uhvati muka, na sreću, pa brzo prodje:))) ili ne znam šta da radim, a moram da radim ili u najvećem broju slučajeva moram da imam neki lagani "mozak na pašu" projekat za štrikerska druženja! To znači da se samo štrika pravo, nema brojenja, uklapanja, može da se priča, da se jedu kolači  i ogovaraju muževi:)! 

E, pa u jednoj takvoj pauzi sam napravila ovaj podmetač za šolju. 

I to za posebnu šolju koju sam dobila na poklon. Šolja  dovoljno velika za udarnu jutarnju dozu turske kafe, za popodnevnu nesicu, a zimi kad me uhvati želja za finoćom ili se već prepijem kafe, za čaj. Naravno, da stvar bude bolja, odlično služi i kada se šolja vadi iz mikrotalasne...

A sada malo i tehnički podaci:

Pleteno od čiste vune "Alempijević", filcovano u mašini za veš na 40 stepeni (sa šarenim vešom), malo veza, jedna aplikacija u obliku srca i postava! 

posle filcovanja

Na žalost, nisam izmerila dimenzije pre i posle filcanja, ali ako će nekom koristiti, radila sam iglama br. 5, 40 petlji i 38 redova! To je sav nauk. 

Zeleno, volim te zeleno

Jednostavna zelena marama kojoj čar daju veliko kokosovo (objasnila mi prodavačica) dugme i opheklana ivica. Polako se spremam za zimu, vidi se iz priloženog:

Ostala mi je još jedna štrengla, a vunicom sam oduševljena! Tako se lepo radi, milina je držati pod prstima. Mislim da ću uraditi još kapu i rukavice.
Recept za maramu je ovde!

Zeleni post

E, ako ste mislili da ću da pišem o ekologiji, prevarili ste se:))
Naime, mene tako s vremena na vreme uhvati želja da se bakćem sa cvećem. Mislim, nije to sad pravo cveće (nije ni plastično), već zelenilo i to ono kućno i okolokućno! Na sreću taj napad me brzo prodje, pa onda opet nastavim po starom. Hoću reći, nekad prodje po ni sama ne znam koliko dana da ne zalijem cveće, pa se ono jadno skroz otrombolji, ali infuzija mu uvek dodje u poslednji čas.  Imam nekoliko omiljenih biljaka kao što su lipa (u dvorištu), japansko drvo, drvo života, poneki kaktus (i on ume da "crkne") i naravno čuvarkuća. E, o tome sam htela da pišem.

Čini mi se da je čuvarkuća jedina biljka koja me stvarno hoće. Verovatno zato što nije mnogo zahtevna, što raste gde kod, što je lepa i zelena... Ali dogodi mi se da je malo zapostavim, pa se jako razmnoži i saksija joj postane mala.
Pre nekoliko dana sam dobila na poklon ove dve divne saksije i  odmah sam znala šta ću sa njima. Sin me je pitao da li ću iz njih da pijem kafu!? Doduše, kad malo bolje razmislim, ideja mu uopšte nije loša, ali već imam jednu sličnu razigranu štraftasu šolju za kafu...

Tako su mi čučnule i uz kuću i za čuvarkuće koje sam malo htela da obradujem seljenjem na novo mesto. Neka imaju mesta da dišu, tako su lepe i velike.
A kad porastem, onda ću da imam puno, puno sukulenata i to različitih vrsta, pa ću da se zabavljam do mile volje....

Google mog detinjstva

Danas sam nešto pala u sentiment i dohvatila sam ovu knjigu da se malo podsetim kako je izgledao život bez kompjutera, gugla, vikipedije i svih mogućih stvari koje danas olakšavaju život. U stvari, nije baš da olakšavaju život, pre bih rekla da nam je dostupnost informacijama brža i lakša. I možda bolja! Ali ništa ne može da zameni list papira pod prstima, miris hartije i ono osećanje uzbudjenja kad pronadjem ono što sam tražila. Pa ako sam zbog toga morala da prelistam nekoliko knjiga... sreći nije bilo kraja. Danas kada to pričam svojoj deci, vidim po njima da ne mogu da razumeju. Gledaju me belo, što se nekad govorilo, k'o tele u šarena vrata!
Ovo su bile enciklopedije i knjige koje su obeležile moje detinjstvo i utoljavale radoznalost, kao i  glad i žedj za znanjem.

Politikin zabavnik je bilo obavezno štivo i sa nestrpljenjem sam čekala svaki petak! Danas toga nema, moji klinci ne kupuju novine, knjige slabo čitaju (na moju veliku žalost), a bez kompa ne mogu da zamisle život. (Ne mogu ni ja, ali znam kako je bilo bez njega:)))
No, možda se nešto i promeni....

Početak školske godine

Danas imam osećaj kao da se leto završilo. Jezivim vrućinama je došao kraj, počela sam da se pripremam, fizički i psihički za početak školske godine.
Prošli mesec sam imala prvu učenicu na pletenju. Onako pravu, zvaničnu učenicu:)! Moram da se pohvalim, šta ću kad ima i mog udela u svemu tome, sa prvim pletačkim samostalnim radom, koji je započet na drugom času. Imala sam utisak da Vesna plete ceo život, samo sam joj malo skinula maglu sa očiju:)))
Ovako je izgledala marama koja se plela izmedju drugog i trećeg časa tj. dolaska:

Nakon toga je započela torbicu sa pletenicama, kojoj se bliži kraj....
Baš sam zadovoljna!

U medjuvremenu se dogodila i jedna manje lepa stvar, naime, opet su mi maznuli fotografiju sa bloga i to na zvaničnom sajtu grada Beograda. Još uvek ne znam da li da ih  tužim ili ne, mislim se, pa ništa pametno da smislim. Energiju koju bih uložila na sve to, možda ipak da iskoristim na kreativne stvari. Donose veće zadovoljstvo i unutrašnji mir.

A koristim priliku da objavim nove pletačke radionice od 03. septembra. Dakle, ko želi da nauči klot, frket, da smiri živce i uživa u kreativnom radu, neka se javi na bensedinart@gmail.com.

O novim pletačkim poduhvatima u sledećem postu!