Lako k'o perce

Jedva čekam da zaladi, pa da malo prošetam ovu moju maramu:

Mnogo sam zadovoljna kako je ispala, boje su mi baš čučnule. Još samo da nabacim neku sivu ili žutu žaketu i bog da me vidi;))) Vunicu sam kupila kod naše drage Nace po povoljnoj ceni, a pošto mi je i mustra jako legla spremila sam još koju kombinaciju... Doduše, sad se dvoumim da li da radim još jednu maramu ili da se bacim na pletenje čarapa kako bih potpuno spremna dočekala hladne dane. 

Ovako izgleda kad se raširi:

Sliku svoju ljubim

Pre mesec dana smo krečili dnevnu sobu. U principu, sve je ostalo isto, soba je bela i dalje, ali sam malo pretumbala raspored slika na zidovima. Neke slike su našle drugi zid, neke su mi dosadile, pa sam ih sklonila iz vidokruga (možda do sledećeg krečenja!?), a neke zidove sam ostavila prazne sa namerom da na njih okačim svojih ruku delo. Hoću da gledam u ono što sam zamislila. E, sad za to su mi trebale visinske pripreme:))) Moj čovek je svako malo, po nekoliko puta dnevno pitao: "Dobro, ka' ćeš?, ne mogu da gledam u praznan zid, osećam se kao u čekaonici kod doktora..." Ništa mi drugo nije preostalo nego da kažem "Evo, sa' ću!" , "Samo da kupim platno!", "Danas", "Sutra", "Kad dobijem inspiraciju..." (I onda se nerviram kad čujem Indijance sa istim odgovorima, bože na koga li su!?:)))
Elem, platno sam kupila, dobila sam čak i nešto što liči na štafelaj i onda sam u belinu gledala jedno desetak dana.
E, danas su mi se kockice poklopile i u jednom dahu sam ovo uradila:

MOZAK, akril na platnu 80 x 100

Moje prvo "pravo" platno, baš sam ponosna i zadovoljna...

Čini mi se da ću se ozbiljnije pozabaviti ovim slikarijama. Tako se lepo osećam....

Jedan narandžasti post

Svašta radim ovih dana. Pletem, šijem, čitam,  zezam krizu, odmaram...
I sinoć nešto razmišljam o onome šta sam uradila. Šta god je to bilo, bilo je narandžasto:)))
Kupila sam velike frotir peškire u radnji koja prodaje materijale (moje je bilo samo da ih porubim), obučena u narandžastu lanenu košulju. Kad me je prodavačica videla sa vrata mi je rekla: "Gospođo, imamo za vas divne frotir peškire, baš tako narandžaste kao vaša košulja!"  Ja pogledam, kad stvarno, ista istacka boja, moja omiljena.  Naravno, kupim iste, pogled mi luta dalje, vidim narandžasti flanel, kao stvoren da obučem dasku za peglanje. I daska za peglanje dobije novo ruho, narandžasto naravno:)))

kad peglam, učim geografiju

I dalje sam bila raspoložena za šivenje, pa sam uradila jedan mali novčanik. 

Počela sam da pletem jednu novu maramu:

Dugo mi je trebalo da ukapiram mustru koja je napisana na punih dvadeset strana. Glava mi je bila kao lonac (prazan, naravno:))), čitava tri dana... U jednom momentu mi se sve razbistrilo i počela sam da pletem k'o munja... Kako uradim red, ja je samo širim i gledam. Oduševljena sam kombinacijom boja, a vunicu sam kupila kod "Nace". Boje se menjaju same od sebe;)))

Ali tu sa narandžastom nije kraj. Danas sam imala na sebi:

narandžasta haljina i cipelice

Sve ovo je zaista bilo spontano.... onako narandžasto.

Falila mi je samo ceđena narandža ili pita bundevara pa da budem kompletna....

Ljubi je majka

Moja velika Indijanka do pre nekog vremena  uopšte nije bila ljubitelj pletenih stvari. Bilo koje vrste. Nije volela pletene kape, šalove, a tek o džemperima da ne pričam. Ukratko, to je za nju sve bilo "seljačija".Tako je nazivala moje pletenje. Vrlo suptilno:))))

Na sreću, vremena se menjaju, a i taj pubertet je ludilo jedno. Zimus je polako počela da ronda po mojim pletenim maramama i da ih nosi u školu. Svaki dan drugu. Moram da priznam da je imala i omiljene, pa je te nosila više puta. Ja sam, iskreno rečeno, ostajala bez teksta. Nisam mogla da se načudim. Odjednom je "seljačija" ukinuta, na moju radost. Ali nisam smela mnogo da se radujem, već onako iz prikrajka gledam kako će se stvari odvijati.
Na red su došli i džemperi.Moji, ali nema veze. Hoće da ih nosi, pa sve pita za dozvolu. A meni srce k'o kuća:))))

Onda je počela da me upoznaje sa drugaricama iz škole. Jedan od opisa je bio i ovakav: "Znaš, i njena mama zna da plete!" Tada sam shvatila da ima nade;))) Nikad nije kasno!
Pre jedno mesec dana smo išle u šoping. Ovo mrzim iz dna duše, al'  sam stoički izdržala. Nisam gundjala, zakerala, nisam pokazivala znake dosade, sve je bilo k'o iz filmova. Onda smo naleteli na neki rupičasti končani džemper za koji je Indijanka pokazala svidjanje. I sledilo je pitanje: "Da li bi ti znala ovo da uradiš?" Mislim se ja, e mala svašta pitaš, što bi Englezi rekli, to je pis of kejk.

Rečeno, učinjeno, džemperić je uradjen, i nosila ga je već nekoliko puta. Spremam se za drugi, al'  sad imam malo više lufta. Bitno je da je na dobrom putu....

Gumenjaci

Nisu baš obični crni i dosadni, al' su gumenjaci. Od kako je pej pal pohodio ove naše krajeve, tako je meni zanimljivo da čačkam i gledam na netu šta bih mogla da kupim da je interesanto, jeftino i da ne može ovde da se nadje. Za  sve što nije takvo, ubiju te u pojam dodatni troškovi poput carine i poreza, koje u stvari ne bi trebalo da se plaćaju, ali se u stvarnosti plaćaju,  (izeš zemlju koja se ne pridržava propisa koje je sama donela... )ovako bi mogla do sutra, ali da se vratim predmetu ove moje priče. I u takvom jednom pohodu na virtuelne dućane naletim na ove providne gumene čizme-cipele:

Kroj isti kao i martine, dušu dalo za ove bljuzgavice i one prelazne periode izmedju jeseni i zime i zime i proleća. U stvari o blagodetima gumene obuće nema ni potrebe da pišem, sve se zna. Elem, zašto sam ja u stvari kupila ove gumenjake? Iz jednog vrlo prostog razloga: to mi je bila glavna motivacija za pletenje čarapa. Nikada do sada nisam isplela ni jedan jedini par čarapa. Rukovodila sam se ovom mišlju: koji će mi očin čarape, ako se ne vide!? Ne vide se ispod pantalona, čizama, a suknje ne nosim,  u kući se ne vide od papuča, znači niko ih ne vidi, jedino ja znam da ih nosim. E, pa neće više biti tako. Ovo je idealna obuća za ručno pletene čarape.

Do jeseni ću da uradim nekoliko pari, pa ću da uparujem sa sve pertlama:))) 

Jedino me je muž upozorio: "Sad ne sme da ti se vidi krompirić:)))!" 

Čak sam i veličinu potrefila. Veće su za ceo broj, ali na debele vunene čarape će sigurno biti sasvim ok. Mislim da ću čak moći i priglavke da obujem pa da se vide, i to one bosanske sa sve šarom. Šta ćeš lepše;)))!?

Vez i šiće

Ovih dan uživam u sitnim ručnim radovima.

Trudim se da malo rasteretim zalihe materijala (o tome jednom drugom prilikom), da uradim nešto brzo, da je rezultat odmah vidljiv. 

Juče sam uradila neseser i petatonicu. 

Vez ide brzo, još uvek vežbam!

A od materijala koji mi je ostao od ćerkine prošlogodišnje male mature(ja sam ga oslikala) napravila sam peratonicu i vežbala mašinski vez:

 

Pletem plavo

Moram malo da odmorim mozak i da napravim pauzu od pletenja komplikovanog džempera. Sunce ogrejalo,  vuna topla, koncentracija popustila, a velika potreba da se nešto plete. Kad zapadnem u takvu vrstu krize k'o kec na jedanaest mi dodje ova marama:

Osma po redu, a nije mi dosadila. Još davno sam rekla da je ovo mustra mog života i znam da se neću zaustaviti. Da ne bude baš sve jednostavno i jako plavo, dodala sam ove loptice od filca. Prave se jednostavno i brzo, a tut je ovde.

I da, ubola sam se nekoliko puta na iglu i boli ko sam djavo:)))

Crno beli svet

Malo crne akrilne boje, beli flomaster, reklamna kutija neke banke u koju je bilo upakovana mala kesica kafe (za jednu šolju;) i četiri papirne loptice. Kada se sve to udruži, nastane kutija za nepotrebne sitnice:

U pozadini svira:

A na buvljaku:

džidže i košulja!
Džidže su u stvari lanac koji je  dug skoro četiri metra, tako da može puno puta da se obavije oko vrata. Drveni geometrijski oblici i nešto malo valjkastog "srebra" i to je to. Za 200 dindži (malo manje od dva evra) puna kapa;)
Obožavam ove lanene košulje što liče na mantile. Imam ih nekoliko i vrlo rado ih nosim. Ali kad sam došla kući primetila sam da košulja ima malu rupicu na ledjima.

To je naravno, zahtevalo intervenciju, a onda me je krenulo. Nekoliko heklanih  cvetića koji su konačno našili  svoje mesto. Da prednjica ne bude baš obična, dodala sam i ovo:

Morala sam da vezem u boji, da ne podseća na minimalizam;) Od koga mi se btw, diže kosa na glavi...
Buvljaci su pravi odmor za dušu, novčanik i kreativnost. 

Vremeplov 10

Ovih dana  mi je pod ruku došla ova fotografija:

 Bilo je to negde početkom onih gadnih devedesetih, pre nego što su se zahuktale, na venčanju moje drugarice. U to vreme nekako nije bilo u modi da se prave veliki svatovi (ili se ja nisam kretala u takvom društvu). Mladenci, kumovi, par drugara, žurka u stanu i to je bilo to. Bez šljaštećih haljina, štiklica i sličnog dekora.  Ali da  ne bude baš sve obično, mlada je bacala buket. Ja sam ga uhvatila i evo već više od dvadeset godina čekam da me muž (nevenčani) privede oltaru. Grešno živimo sve ove godine, tačnije još uvek sam na probnom radu, a i deca su nešto navalila! Ne da se Sindža:)))!  No, sav ovaj uvod nije priprema, ni objava venčanja, već prikazivanje džempera;))!
I tada i sada najomiljenije boje: žuta, narandžasta i zelena. To su bili ostaci pamučnog konca, koji su se uklopili baš onako k'o iz beneton dućana  koji je u to studentsko vreme bio  misaona imenica... I rukavi su bili tri četvrt, nisam imala dovoljno za normalne rukave. Na žalost, posle nekoliko godina sam ga oparala, pamuk se ofucao i nije mi više bio lep.
Lanena torba na ramenu je u funkicji i dan danas. Ona je još uvek u istom stanju, iako se nosi vrlo intezivno tokom celog leta.

Da li ste primetili naramenice? Bože, k'o razbijač! Moda je čudo.