Kurs pletenja u Novom Sadu

Drage moje, ja sam odlučila da držim kurs pletenja.
Često sam čula rečenice tipa "Blago tebi, ti znaš da pleteš, sigurno imaš dobre živce!" , "To moja baba radi!" ili "Ja bih volela to da naučim, ali nemam od koga!". Svima im odgovorim da je to jedan od načina da smire živce i ne moraju da piju bensedine, a osim toga stvore nešto lepo i korisno, kreativno i lekovito u isti mah! Manuelni rad donosi zadovoljstvo. Pa još kad dobiješ kompliment, sreći nema kraja:)))
Ako i vi želite da stvarate, da pravite razne odevne ili upotrebne predmete od vunice, pamuka i drugih materijala uz pomoć igala za pletenje, javite se! Ako mislite da imate dve leve, razuveriću vas, sigurno:)!

Časovi će se održavati jednom nedeljno u trajanju od tri sata (četiri školska časa).
Za sada časovi će se održavati ponedeljkom od 18-21h.
Svaka polaznica će dobiti na poklon klupko vunice i igle za pletenje.
Na početnom kursu naučićete da:

• započinjete rad
• radite prave i krive petlje
• završetak rada
• upoznaćete se sa vrstama prediva i alatom (iglama)
• naučićeta da čitate jednostavnije šeme

Časovi će se održavati u malim grupama u prijatnom klimatizovanom ambijentu, a ako vremenske prilike budu dozvoljavale, radićemo u dvorištu u hladu lipe:)))

Cena kursa je 3000 dinara za mesec dana (četiri puta po četiri školska časa).

Za sve dodatne informacije: bensedinart@gmail.com

Žute klompe 2

Ovo je nastavak na prethodni post. Nisam odolela! Muž mi je poslao link, pa ga samo postavljam.  Jeste da su ove dačmanske, a moje švedske,  ali tako je slatko!

Žute klompe

Priča o žutim klompama seže u daleku prošlost. Pre puno, puno godina kada sam još išla u gimnaziju, moja sadašnja kuma, a tadašnja drugarica mi je pokazala klompe. Divne žute, al' ono žumance žute klompe u koje sam se ja zaljubila na prvi pogled. Kupila ih je u Švedskoj, skoro  da ih nije ni nosila, pa su završile na tavanu u vikendici.  Videvši tada moju "patnju" za istim, rekla mi je da će mi pokloniti klompe kada se budem uselila u novu kuću. Tada naravno nije bilo govora o novoj kući, preseljenju, bilo čemu na tu temu. Samo je kulturno htela da me "otkači".

Petnaest godina posle ja sam se preselila u novu kuću. Mi smo postale kume, dato obećanje se ispunilo. Znate šta mi je bio najdraži poklon za useljenje? Žute klompe! Nosila sam ih svuda. Po kući sam mnogo volela da paradiram u njima, jer nemamo tepihe, pa se samo čuje trup-trup-trup po parketu.  Sreća da ne živim u zgradi, pa nikome nisam išla na živce, mislim ovi moji ukućani su kulirali...

I tako sam ih srećna i zadovoljna nosila i nosila dok se nisu pokidale. Završile su karijeru,  bez ikakve mogućnosti  da se okrpe i ponovo privedu nameni.
Od detinjstva do tada sam promenila sijaset klompi. Bilo je tu sjajnih "Šolovih", boljih, lošijih, belih, crnih,  šarenih, na cvetiće,u boji kože, ma ni ne mogu da se setim. Ali ove žute su bile najomiljenije! Kada su se one raspale, klompe više nisam ni kupovala ni nosila.
Do danas.
A danas sam dobila iste takve žute klompe. Ne, ne, nije dan mrmota! Naime, moja kuma ima sestru bliznakinju (i ona mi je kuma, ali mladja po stažu), a u ta davna vremena su blizancima kupovali sve isto, tako da je i ona dobila žute klompe, koje takodje nije nosila i koje su isto tako završile na tavanu u vikendici. Srećom po mene, tavan se ovih dana detaljnije spremao i tako sam dobila ponovo žute klompe.
Mojoj sreći nema kraja...

P. S. baš nekad pomislim kako sam blesava, pa se ovakvim stvarima radujem kao malo dete...

Prodje i matura:)

Konačno smo dočekali i taj dan. Moja mala velika najstarija Indijanka je završila osnovnu školu. I bilo je matursko veče, a ona je bila tako velika, odrasla i važna.
Ovako je izgledala:

Sa sve cipelama iz ovog posta:) Izdržala je dobra dva sata u njima (skidam kapu). Pantalone tj. šalvare ili dimije (da li je to jedno te isto?) i tuniku je šila moja drugarica, a tašnicu i mašnicu ja:) Prvo sam ih oslikala akrilnim bojama da budu u skladu sa cipelama i da razbiju crnu.  

Tako mi  je ličila na glumicu iz bolivudskih filmova...
I ja sam prošle nedelje imala proslavu mature, ali 25. Puna kuća maturantkinja, što malih, što matorih:))) (Ubaciću u pikslu, života mi, nisam uspela da držim jezik za zubima!)

Yarn bombing u mom šoru

Kada iz svog ofisa (kuhinje, da ne bude zabune), pogledam kroz prozor, vidim jednu drvenu banderu i puno, puno kablova (koji su, uzgred rečeno, trebali biti pod zemljom).

Kako mi je pogled dosadio, rešila sam da nešto uradim po tom pitanju. Trebalo mi je puno vremena, ali krenula sam...

Daklem, pre dva dana uzmem kesu punu ostataka ostatka vunice, konca, raznog prediva i metodom slučajnog uzorka počnem da heklam ovo čime sam danas, na opšte čudjenje oca i muža, obukla banderu. Sve su me pitali da li sam ozbiljna, pa kad su videli da nosim merdevine i kačim, videli su da jesam, i to jako:))) Veliki poglavica je samo dodao da bih mogla i kuću tako da kitim! Jeee, dopalo mu se! Velika deca nisu kod kuće, jedva čekam da se vrate, pa da čujem i njihovu reakciju, tj. zanima me da li će primetiti, ili ću ja morati da im skrenem pažnju.
Ovako izgleda iz blizine:

Živo me zanima da li će komšije primetiti:)!?
Nek' se zna da prolaze pored štrikerske kuće....

Ovo nije reklama za Urban shop

Sledeću pričicu sam morala da podelim sa vama. Nisam sklona pisanju hvalospeva ili kudjenja, ali je ovo nešto što me je oduševilo (osim toga pokazalo se da sam bila u pravu;).

Elem, ne znam da li znate, ali moja velika Indijanka je mali maturant. To znači da završava osmi razred i ove godine se upisuje u srednju školu. Ako ste mislili da su sve misli i sva snaga okrenuti ka tome da se sprema za prijemni ispit, da uči, da sa sigurnošću zna šta će upisati, prevarili ste se. Najvažnija stvar je odabir garderobe za matursko veče. (Uzdahnula sam duboko.)

Još od pozne jeseni spazila je ove cipele:

I svaki put kad ode u grad, svrati u prodavnicu, vidi da li su još uvek u prodaji, koliko koštaju i podnese mi izveštaj. Ja joj naravno odgovorim: "Ok, kupićemo, ali molim te sačekaj sniženje!" I tako sve do pre neki dan, dok nije kući došla ljuta. Sve cipele te marke su bile na sniženju, osim onih koje je ona želela. Em što nisu bile na sniženju, em nije bilo broja. Ja otpala, ali šta da se radi, obećanje je obećanje, ako treba rodiću ih:)))

Kada sam ja sutradan otišla u prodavnicu, gle čuda, cipele su bile na sniženju, ali mnogo manjem od ostalih cipela iste marke. Za svaki slučaj, pitam prodavca tj. prodavačicu, da nema slučajno broja, naravno nema, ali mi ljudi lepo skrenu pažnju da mogu da ih kupim preko interneta.

Istog sekunda odem kući, naručim to što mi (joj) treba i molim boga da broja ima, da ne bih morala da pravim gimnastiku sa on line prodajom po belom svetu, odlaskom u Madjarsku, ili slično. Odgovor na mail je vrlo brzo stigao, broja ima, lepo kažu kad dobijemo dokaz o uplati, šaljemo cipele. Nije prošlo par sati od uplate, ponovo stiže obaveštenje u kome kaže da cipele stižu za dva dana i da, paz' sad, javim br. tekućeg kako bi mi vratili pare, jer je i taj model snižen kao i ostali....

Eto, šta da kažem, lepa, brza i iznad svega korektna usluga. Kanda se i mi učimo internet poslovanju...

Mnogo mi je žao što i ja ne mogu da ih nosim, em ne znam da hodam na štiklama (bar ne takvim), em nema smisla da imam cipele kao i ćerka. (To ne znači da neću okrenuti jedan krug, makar krišom učila da se nataknem na njih:))) Šara mi je prosto neodoljiva....

Žena u godinama

Ruke sve kraće,dupe sve veće. Tako to ide....

Htedoh reći, počela sam da trošim oči, pa sada prvi put u životu imam potrebu da stavim naočare dok čitam i pletem. Biologija radi svoje;)

Pre nekoliko meseci na buvljaku sam naletela na ovaj duks:


Naravno nisam mogla da odolim dezenu i boji pa sam ga kupila. To je jedna od mojih omiljenih marki, da ne kažem brendova. Imala sam sreće pa sam nekoliko puta na buvljaku i u second hand-u naletela na pantalone i majice divnog i veselog cvetnog dezena.Dušu sam im iznosila....

No, ovog puta nije baš bilo tako. Nekako mi duks nije čučnuo na prvu loptu. Bilo mi je žao da ga se rešim (to mi se jako retko dešava), pa sam ga ćušnula i čekala. Znala sam da ću ga za nešto iskoristiti, ali inspiracija mi nije nailazila. Mislila sam da napravim torbu, prsluk, ma ne znam ni ja šta. E, onda mi je sinulo. Prošle nedelje sam se dohvatila makaza, skinula sam ranfle oko rukava i pojasa, otfikarila okovratnik, presekla po sredini i rodila se ova kreacija:

Malo sam ušarenila porube, tek da ne bude dosadno!

Baš mi se dopada:)))

Još jedna marama

Uspela sam da raščivijam uputsvo za pletenje ove marame, a puno sam i gledala u već uradjene projekte. Nije bilo teško, a rezultat mi se dopada.

Mada, da mi je neko rekao da ću da pletem bez uputstva, ne bih mu verovala:))! Nekako sam navikla na američko pletenje, gde lepo red po red piše mustra, tako da mozak može da bude u off-u.
Vremena se menjaju!

Bambus

Još jesenas sam počela da radim ovaj džemper. U stvari, nije baš džemper, ali ne znam kako da ga nazovem.

Elem, u pauzi od onih silnih marama plela sam i plela i na kraju isplela:) Trajalo je, ali je vredelo. Potrošeno je skoro 800 gr stoprocentnog bambusa (da, da dobro ste pročitali - bambusa), možda je moglo i upola manje, ali sam plela sa dve niti istovremeno. Posle sam shvatila da baš i nisam morala, ali mi je bilo žao da param. Prvi put sam se susrela sa takvim predivom i oduševljena sam. Jako je prijatan osećaj držati ga u rukama i raditi sa njim.

A, tek kad se obuče, milina jedna, meko, veselo, prijatno. Na sreću, pa je vreme poslužilo i odmah sam morala da ga izvedem u šetnju.

Recept: ovde.

Tacne

Moram malo da se zaustavim sa maramama, makar ovde. (U stvari ja ih i dalje radim, ali o tom potom, kad ih privedem kraju:)))

Ovih dana sam se zabavljala tacnama. To mu dodje kao otvaranje sezone slikarskih radova i znak lepog vremena. U stvari poenta je u tome da mi jako smeta miris laka, pa zbog toga ne mogu da radim u zatvorenoj prostoriji. Ovako kad ih izlakiram, suše se na terasi, kuća ne smrdi, ma milina jedna.