Podmetač

Nekada mi se desi da posle nekog ozbiljnijeg štrikaćeg poduhvata zapadnem u stanje hibernacije. Ne traje dugo, ali čisto da se zna da mi ponekad dodje. Onda se mislim šta ću da pletem, pa ne mogu da se odlučim. Ili mi fali vunice (o, da, znam da zvuči čudno, ali nemam baš onakve kakve želim, već imam samo gomilu od koje me ponekad uhvati muka, na sreću, pa brzo prodje:))) ili ne znam šta da radim, a moram da radim ili u najvećem broju slučajeva moram da imam neki lagani "mozak na pašu" projekat za štrikerska druženja! To znači da se samo štrika pravo, nema brojenja, uklapanja, može da se priča, da se jedu kolači  i ogovaraju muževi:)! 

E, pa u jednoj takvoj pauzi sam napravila ovaj podmetač za šolju. 

I to za posebnu šolju koju sam dobila na poklon. Šolja  dovoljno velika za udarnu jutarnju dozu turske kafe, za popodnevnu nesicu, a zimi kad me uhvati želja za finoćom ili se već prepijem kafe, za čaj. Naravno, da stvar bude bolja, odlično služi i kada se šolja vadi iz mikrotalasne...

A sada malo i tehnički podaci:

Pleteno od čiste vune "Alempijević", filcovano u mašini za veš na 40 stepeni (sa šarenim vešom), malo veza, jedna aplikacija u obliku srca i postava! 

posle filcovanja

Na žalost, nisam izmerila dimenzije pre i posle filcanja, ali ako će nekom koristiti, radila sam iglama br. 5, 40 petlji i 38 redova! To je sav nauk. 

Zeleno, volim te zeleno

Jednostavna zelena marama kojoj čar daju veliko kokosovo (objasnila mi prodavačica) dugme i opheklana ivica. Polako se spremam za zimu, vidi se iz priloženog:

Ostala mi je još jedna štrengla, a vunicom sam oduševljena! Tako se lepo radi, milina je držati pod prstima. Mislim da ću uraditi još kapu i rukavice.
Recept za maramu je ovde!

Zeleni post

E, ako ste mislili da ću da pišem o ekologiji, prevarili ste se:))
Naime, mene tako s vremena na vreme uhvati želja da se bakćem sa cvećem. Mislim, nije to sad pravo cveće (nije ni plastično), već zelenilo i to ono kućno i okolokućno! Na sreću taj napad me brzo prodje, pa onda opet nastavim po starom. Hoću reći, nekad prodje po ni sama ne znam koliko dana da ne zalijem cveće, pa se ono jadno skroz otrombolji, ali infuzija mu uvek dodje u poslednji čas.  Imam nekoliko omiljenih biljaka kao što su lipa (u dvorištu), japansko drvo, drvo života, poneki kaktus (i on ume da "crkne") i naravno čuvarkuća. E, o tome sam htela da pišem.

Čini mi se da je čuvarkuća jedina biljka koja me stvarno hoće. Verovatno zato što nije mnogo zahtevna, što raste gde kod, što je lepa i zelena... Ali dogodi mi se da je malo zapostavim, pa se jako razmnoži i saksija joj postane mala.
Pre nekoliko dana sam dobila na poklon ove dve divne saksije i  odmah sam znala šta ću sa njima. Sin me je pitao da li ću iz njih da pijem kafu!? Doduše, kad malo bolje razmislim, ideja mu uopšte nije loša, ali već imam jednu sličnu razigranu štraftasu šolju za kafu...

Tako su mi čučnule i uz kuću i za čuvarkuće koje sam malo htela da obradujem seljenjem na novo mesto. Neka imaju mesta da dišu, tako su lepe i velike.
A kad porastem, onda ću da imam puno, puno sukulenata i to različitih vrsta, pa ću da se zabavljam do mile volje....

Google mog detinjstva

Danas sam nešto pala u sentiment i dohvatila sam ovu knjigu da se malo podsetim kako je izgledao život bez kompjutera, gugla, vikipedije i svih mogućih stvari koje danas olakšavaju život. U stvari, nije baš da olakšavaju život, pre bih rekla da nam je dostupnost informacijama brža i lakša. I možda bolja! Ali ništa ne može da zameni list papira pod prstima, miris hartije i ono osećanje uzbudjenja kad pronadjem ono što sam tražila. Pa ako sam zbog toga morala da prelistam nekoliko knjiga... sreći nije bilo kraja. Danas kada to pričam svojoj deci, vidim po njima da ne mogu da razumeju. Gledaju me belo, što se nekad govorilo, k'o tele u šarena vrata!
Ovo su bile enciklopedije i knjige koje su obeležile moje detinjstvo i utoljavale radoznalost, kao i  glad i žedj za znanjem.

Politikin zabavnik je bilo obavezno štivo i sa nestrpljenjem sam čekala svaki petak! Danas toga nema, moji klinci ne kupuju novine, knjige slabo čitaju (na moju veliku žalost), a bez kompa ne mogu da zamisle život. (Ne mogu ni ja, ali znam kako je bilo bez njega:)))
No, možda se nešto i promeni....

Početak školske godine

Danas imam osećaj kao da se leto završilo. Jezivim vrućinama je došao kraj, počela sam da se pripremam, fizički i psihički za početak školske godine.
Prošli mesec sam imala prvu učenicu na pletenju. Onako pravu, zvaničnu učenicu:)! Moram da se pohvalim, šta ću kad ima i mog udela u svemu tome, sa prvim pletačkim samostalnim radom, koji je započet na drugom času. Imala sam utisak da Vesna plete ceo život, samo sam joj malo skinula maglu sa očiju:)))
Ovako je izgledala marama koja se plela izmedju drugog i trećeg časa tj. dolaska:

Nakon toga je započela torbicu sa pletenicama, kojoj se bliži kraj....
Baš sam zadovoljna!

U medjuvremenu se dogodila i jedna manje lepa stvar, naime, opet su mi maznuli fotografiju sa bloga i to na zvaničnom sajtu grada Beograda. Još uvek ne znam da li da ih  tužim ili ne, mislim se, pa ništa pametno da smislim. Energiju koju bih uložila na sve to, možda ipak da iskoristim na kreativne stvari. Donose veće zadovoljstvo i unutrašnji mir.

A koristim priliku da objavim nove pletačke radionice od 03. septembra. Dakle, ko želi da nauči klot, frket, da smiri živce i uživa u kreativnom radu, neka se javi na bensedinart@gmail.com.

O novim pletačkim poduhvatima u sledećem postu!

Bez interneta

stignem svašta da uradim. Kao na primer ovo:

Fotelja je u mom radnom kutku i bila je narandžasta.  Lepo se ona uklapala u ambijent, ali meni je falilo malo šarenila. E sad, pošto imam puno raznoraznih ostataka materijala (o tome ne bih da pričam:))), da ne kažem ostosa, bio je red i da ga korisno upotrebim. U subotu u podne prekinuo nam se internet signal i kao da sam znala da će to trajati duže od jednog dana, krenula sam sa šivenjem. Povadila sam sve materijale sličnih boja, krenula da rezuckam, spajam, uklapam i navlaka je gotova. Sve je trajalo mnogo kraće nego što sam mislila da će biti. Sad mi se otvorio apetit pa bih sve po kući menjala, na veliki užas moga muža:))) Već sam mislila kako bi bilo lepo napraviti navlaku za krevet od farmerica za momačku sobu, jedino što nemam dovoljno istih! Moraću ozbiljnije da se pozabavim ovom problematikom.

A i stolice mi sad bodu oči. Jednobojno ili šareno, pitanje je sad!

Kurs pletenja u Novom Sadu

Drage moje, ja sam odlučila da držim kurs pletenja.
Često sam čula rečenice tipa "Blago tebi, ti znaš da pleteš, sigurno imaš dobre živce!" , "To moja baba radi!" ili "Ja bih volela to da naučim, ali nemam od koga!". Svima im odgovorim da je to jedan od načina da smire živce i ne moraju da piju bensedine, a osim toga stvore nešto lepo i korisno, kreativno i lekovito u isti mah! Manuelni rad donosi zadovoljstvo. Pa još kad dobiješ kompliment, sreći nema kraja:)))
Ako i vi želite da stvarate, da pravite razne odevne ili upotrebne predmete od vunice, pamuka i drugih materijala uz pomoć igala za pletenje, javite se! Ako mislite da imate dve leve, razuveriću vas, sigurno:)!

Časovi će se održavati jednom nedeljno u trajanju od tri sata (četiri školska časa).
Za sada časovi će se održavati ponedeljkom od 18-21h.
Svaka polaznica će dobiti na poklon klupko vunice i igle za pletenje.
Na početnom kursu naučićete da:

• započinjete rad
• radite prave i krive petlje
• završetak rada
• upoznaćete se sa vrstama prediva i alatom (iglama)
• naučićeta da čitate jednostavnije šeme

Časovi će se održavati u malim grupama u prijatnom klimatizovanom ambijentu, a ako vremenske prilike budu dozvoljavale, radićemo u dvorištu u hladu lipe:)))

Cena kursa je 3000 dinara za mesec dana (četiri puta po četiri školska časa).

Za sve dodatne informacije: bensedinart@gmail.com

Žute klompe 2

Ovo je nastavak na prethodni post. Nisam odolela! Muž mi je poslao link, pa ga samo postavljam.  Jeste da su ove dačmanske, a moje švedske,  ali tako je slatko!

Žute klompe

Priča o žutim klompama seže u daleku prošlost. Pre puno, puno godina kada sam još išla u gimnaziju, moja sadašnja kuma, a tadašnja drugarica mi je pokazala klompe. Divne žute, al' ono žumance žute klompe u koje sam se ja zaljubila na prvi pogled. Kupila ih je u Švedskoj, skoro  da ih nije ni nosila, pa su završile na tavanu u vikendici.  Videvši tada moju "patnju" za istim, rekla mi je da će mi pokloniti klompe kada se budem uselila u novu kuću. Tada naravno nije bilo govora o novoj kući, preseljenju, bilo čemu na tu temu. Samo je kulturno htela da me "otkači".

Petnaest godina posle ja sam se preselila u novu kuću. Mi smo postale kume, dato obećanje se ispunilo. Znate šta mi je bio najdraži poklon za useljenje? Žute klompe! Nosila sam ih svuda. Po kući sam mnogo volela da paradiram u njima, jer nemamo tepihe, pa se samo čuje trup-trup-trup po parketu.  Sreća da ne živim u zgradi, pa nikome nisam išla na živce, mislim ovi moji ukućani su kulirali...

I tako sam ih srećna i zadovoljna nosila i nosila dok se nisu pokidale. Završile su karijeru,  bez ikakve mogućnosti  da se okrpe i ponovo privedu nameni.
Od detinjstva do tada sam promenila sijaset klompi. Bilo je tu sjajnih "Šolovih", boljih, lošijih, belih, crnih,  šarenih, na cvetiće,u boji kože, ma ni ne mogu da se setim. Ali ove žute su bile najomiljenije! Kada su se one raspale, klompe više nisam ni kupovala ni nosila.
Do danas.
A danas sam dobila iste takve žute klompe. Ne, ne, nije dan mrmota! Naime, moja kuma ima sestru bliznakinju (i ona mi je kuma, ali mladja po stažu), a u ta davna vremena su blizancima kupovali sve isto, tako da je i ona dobila žute klompe, koje takodje nije nosila i koje su isto tako završile na tavanu u vikendici. Srećom po mene, tavan se ovih dana detaljnije spremao i tako sam dobila ponovo žute klompe.
Mojoj sreći nema kraja...

P. S. baš nekad pomislim kako sam blesava, pa se ovakvim stvarima radujem kao malo dete...

Prodje i matura:)

Konačno smo dočekali i taj dan. Moja mala velika najstarija Indijanka je završila osnovnu školu. I bilo je matursko veče, a ona je bila tako velika, odrasla i važna.
Ovako je izgledala:

Sa sve cipelama iz ovog posta:) Izdržala je dobra dva sata u njima (skidam kapu). Pantalone tj. šalvare ili dimije (da li je to jedno te isto?) i tuniku je šila moja drugarica, a tašnicu i mašnicu ja:) Prvo sam ih oslikala akrilnim bojama da budu u skladu sa cipelama i da razbiju crnu.  

Tako mi  je ličila na glumicu iz bolivudskih filmova...
I ja sam prošle nedelje imala proslavu mature, ali 25. Puna kuća maturantkinja, što malih, što matorih:))) (Ubaciću u pikslu, života mi, nisam uspela da držim jezik za zubima!)