Svi radovi predvidjeni za ovu godinu su verovali ili ne završeni! Završeni! Prosto ne mogu da poverujem, jer se sve otegloooo, činilo mi se da kraja nema. Pravo leto skoro da nisam ni osetila, mislim na ono lenjo leto, kad se po ceo dan muvaš po kući i kukaš kako je užasno vruće. Ovog puta je to izostalo. Svaki dan se radilo. Kad sam odmarala malo sam i plela, ali ništa veliko. I ono što sam isplela nikako da blokiram i ušijem. Jednostavno nemam snage. Moraću da počnem da pletem neki šal da ne bih imala još završnih radova:)!
Uradila sam ovaj prsluk još početkom leta, ali nikako nisam mogla da se fotografišem, jer mi je bilo vruće. Danas je dan k'o stvoren za to, pa sam iskoristila.
Ovo je džemper koji još uvek izgleda ovako:
Baby surpise jacket, samo da ušijem i uvučem konce i pronadjem lepe dugmiće. Ili možda da ih isheklam, videću!
E, pa 'oću i ja da imam svog petla:
A, da, naslov posta je glasio početak. Time sam mislila na početak školske godine. Za dva dana! Kako vreme brzo prolazi!
Jeste, živa sam! Nema me dugo, ali sve vaše blogove čitam i komentarišem. Verovale ili ne, još uvek radovi na kući, oko kuće i u kući traju. Posao za koji je predvidjeno da traje tri do četiri nedelje tegli se još uvek, a ja sam tako smorena:(! A sve je počelo još 5. maja. Svega mi je dosta, hoću život da vratim na normalu, a sve me nešto podseća na Gustava.
Na moru sam baterije napunila, odmorila sam se, ali sad bih mogla opet. Počela sam da pletem "navaho", lepo ide, mustra se lako pamti, a posebno mi se dopadaju boje. Naravno od kada sam se vratila ni jednu jedinu petlju nisam isplela.
U pauzama spremanja, čišćenja, krečenja sašila sam sebi haljinu. Nazvala sam je "haljina iz snova". Ovo je nešto što sam oduvek želela da imam. Sad kad sam videla kako se lako radi, sašiću je u nekoliko boja i dezena. Može da se nosi kao haljina, sa pantalonama, helankama ili već u zavisnosti od inspiracije. Lepa, komotna, a ne ličim na trudnicu, bar mislim:)!
U naletu inspiracije maloj Indijanki sam naslikala zidove. Sa sve mačkom, jer šta bi mi bez mačke? Ona zbiljska je u dvorištu, a ova ima prava da bude i u kući.
Nacrtala sam i drvo, ali moje fotografsko umeće je loše pa ne umem da ga uslikam celog. Ovo je samo krošnja, pardon deo krošnje.
I da, od Lenke sam dobila nagradu. Hvala puno! Eto, to su moje novosti. Sa nadom da će agoniji doći kraj, pozdravljam vas sve!
Konačno se i vreme za put približilo i kao svaki pravi štreber moram da imam plan šta ću da pletem i šta ću da čitam. Odlučila sam se i za jedno i za drugo. Za pletenje:
Projekat je malo ambiciozniji, ali nije toliko zahtevan. Prvih dvadesetak redova će biti sasvim u redu za desetak morskih dana. Moći ću da zjakam, pričam i pletem, a da se ne zabunim gde sam stala i da brojim sve ispočetka. Jedan red ima 273 petlje, plete se u krug i naravno na kraju se raseče, pa se dobiju ove slatke rese. Redova ima 415, što je ukupno 113295 petlji. Magija brojeva:)! Vunicu sam kupila, jer jednostavno nisam izdržala kad sam videla boje. Malo ih je manje nego u originalu, ali ove su mi baš čučnule.
Pripremu, tj. početni red ću uraditi kod kuće u miru i tišini da ne bih brojala sto puta:)! Za čitanje: Stig Lašon - Muškarci koji mrze žene i nekoliko nepročitanih "Nacionalnih geografija". Po knjizi je snimljen i film, ali njega ću ostaviti za kraj. U medjuvremenu sam isplela jednu tuniku i jedan džemperak. Tuniku trenutno blokiram, a džemperak treba da spojim, tako da će fotke gotovih radova malo pričekati.
Odvažila sam se i kupila platno za slikanje. I prikupila sam hrabrost da naslikam ovo i što je još važnije da "objavim" i prikažem svetu svoje umetničko delo. Ovakvih sličica imam još, radjenih na papiru, ali sve se nekako snebivam da ih stavim na blog. Ne znam da li se bojim kritike ili je nešto drugo u pitanju, ali kako god, rešila sam da kačim na blog ono što uradim. I da prevazidjem to osećanje snebivanja.
Pre otprilike mesec dana sam preko Etsy sajta naručila pečate i sve to ne bi bilo nimalo posebno da se to ne plaća preko Pay Pala. A sigurno znate da Srbija još uvek nije u tom sistemu, ali izgleda da funkcioniše. Pare su skinute sa računa, paketić sa pečatima je najurednije stigao na moju adresu. E, sad i sa adresom postoji začkoljica. Kad sam trebala da upišem ime zemlje, Srbije naravno nije bilo na tom spisku, ja sam upisala Hrvatska (Novi Sad, Srbija, Hrvatska). I čekala. I dočekala. Obradovala sam se kad sam videla da taj neko zna da ne treba da adresira tako kako sam napisala. Da li će i sledeći put funkcionisati, videću! Radovi na kući još uvek traju. Ovo je nekada bila žuta kuća, a sada:
Kao da sam na moru. Ili boja kuće Fride Kalo. Slovaci bi rekli: "Naša je!":)! Uživam u intenzitetu plave boje. Opčinjeno gledam u kuću i smeškam se. I čekam da se radovi završe... Zamalo da zaboravim. Ovo je 100. post. Kad pre?
Juče mi je bio jedan vrlo lep i poseban dan. Upoznala sam se, onako zapravo uživo, sa pletiljama koje sam do sad sretala samo u virtuelnom svetu. Misha i ja smo bile u Beogradu, a tamo nas je dočekala Magrit i još tri pletilje koje poznajem sa Ravelry-ja. (Pogledajte forum, grupa Srbija). Bile smo u dve prodavnice (kad vidim kako je u Beogradu, stvarno imam osećaj da živim na kraj sveta). Marti i Modelina su dve radnje vunice i pozamanterije koje su me ostavile bez daha. Totalno drugačiji izbor prediva, pozamanterije, ma nešto što vidjamo u "zapadnim zemaljama". Novi Sade, probudi se:)! Moram da priznam da nisam kupila vunicu, jer sam rešila da zalihe još malo potrošim, ali sad znam na čega mogu da računam kad sledeći put odem u Bg. Druženje smo zatim nastavile u parkiću uz priču, savete, prelistavanje časopisa i knjiga. Slatko smo se ispričale i vreme je zaista proletelo. Dogovor je pao i videćemo se opet, nadam se da će nam se još neko pridružiti! Foto aparat nisam ponela, ali zato kod Magrit na blogu možete da vidite i fotografije. P. S. baterije sam napunila, pa mi je sad lakše da izdržim haos oko kuće!
Uhvatilo me neko romantično raspoloženje. Nema nekog posebnog povoda, ali kao da osećam potrebu da budem malo ženstvenija. Verovatno sam zbog toga i isheklala ove "silne" cvetiće. Namenu im još uvek ne znam, ali svoje mesto će pronaći, sigurna sam!
U subotu sam bila na buvljaku s namerom da malo "obnovim" garderobu. Dobila sam koju kilu, pa nemam šta da obučem:(! Tipična ženska rečenica, ali tako je. Preostaju mi dve stvari: ili kile pod kontrolu ili nova garderoba! No, od svega toga nije ispalo ništa jer sam kupila leksikon iz druge polovine 19. veka. I toliko sam bila oduševljena i fascinirana da mi krpice više uopšte nisu pale na pamet.
A izmedju korica:
Danima ga čitam i pokušavam da odgonetnem rukopis, tj. krasnopis. Kliknite na sliku, pa ćete ponešto i moći da pročitate. Za one koji ne znaju potpisnici ovog leksikona su iz Velikog Bečkereka, sadašnjeg Zrenjanina.
Uhvatilo me heklanje. Na brzaka sam napravila ovu jastučnicu, da moj šareni kutak bude još šareniji. A i pamučnog konca imam još ohoo hooj! Doduše, boje su se već probrale, ali koristila sam ono što imam. Mešala sam različite vrste pamuka, ali u ovom šarenišu, neće se ni primetiti.
Da bi doživljaj bio potpuniji napravila sam i ove zepe. Hladno vreme stislo, od leta još uvek ništa. Šema je ovde.
Kiša, kiša, kiša, gradjevinski radovi su se otegli (ovog puta viša sila, opravdano:))! Za to vreme sašila sam dve narukvice-novčanike. Praktično za klince, ekskurzije,bicikl. I kao modni detalj, naravno! Ove dve narukvice su poklonjene kumicama. Nadam se da će biti zadovoljne.
Indijanku i mene kiša nije sprečila da idemo na "Noć muzeja". Ostatak familije nije bio zainteresovan za kulturno uzdizanje, ali zato smo se nas dve provele odlično! U jednom momentu gledajući ženske aktove Save Šumanovića, Iva je pitala: "A zašto je ovaj slikao samo guzice? To baš i nije lepo!" Dečija percepcija!
Iva u dečijoj radionici
Ova slika Paje Jovanovića joj se mnogo dopala.
Ozbiljnije je, što jest' jest:)!
I što bi Englezi rekli last but not least, jutros mi je poštar doneo pošiljku, a unutra: poklon od Loredane! Hvala, puno! Već imam u glavi buduće projekte. Dekupaž nisam dugo radila, taman mi je ovo dobro došlo.
Juče sam videla ovaj tut i odmah sam morala da ga napravim, jer se 0vako i osećam, kao ptica u kavezu. Neću pisati o finim, suptilnim osećanjima žene u najboljim godinama. Razlog je mnogo običniji, tj. čista proza. Majstori su mi zaposeli životni prostor, dvorište, ma sve.
Ovako mi dvorište sad izgleda i čovek kad gleda mislio bi da su radovi bog zna kakvi, a u stvari u pitanju je nekoliko jednostavnih zahvata. Stručno bi se reklo: tekuće održavanje! Bušenje bunara, samozalivajući sistem, malo behatona, nadstrešnica i po koja sitnica. Žao mi je što ne mogu da vam dočaram zvuke bušilica, mešalice, vibarcije. E, zbog toga se osećam kao ptica u kavezu. Blago šizenje:)! Ne mogu da se izolujem (zvučno), ništa ne pomaže. Samo se nadam da kiša neće padati i da će to sve biti gotovo za kratko vreme!
