Ljubi je majka

Moja velika Indijanka do pre nekog vremena  uopšte nije bila ljubitelj pletenih stvari. Bilo koje vrste. Nije volela pletene kape, šalove, a tek o džemperima da ne pričam. Ukratko, to je za nju sve bilo "seljačija".Tako je nazivala moje pletenje. Vrlo suptilno:))))

Na sreću, vremena se menjaju, a i taj pubertet je ludilo jedno. Zimus je polako počela da ronda po mojim pletenim maramama i da ih nosi u školu. Svaki dan drugu. Moram da priznam da je imala i omiljene, pa je te nosila više puta. Ja sam, iskreno rečeno, ostajala bez teksta. Nisam mogla da se načudim. Odjednom je "seljačija" ukinuta, na moju radost. Ali nisam smela mnogo da se radujem, već onako iz prikrajka gledam kako će se stvari odvijati.
Na red su došli i džemperi.Moji, ali nema veze. Hoće da ih nosi, pa sve pita za dozvolu. A meni srce k'o kuća:))))

Onda je počela da me upoznaje sa drugaricama iz škole. Jedan od opisa je bio i ovakav: "Znaš, i njena mama zna da plete!" Tada sam shvatila da ima nade;))) Nikad nije kasno!
Pre jedno mesec dana smo išle u šoping. Ovo mrzim iz dna duše, al'  sam stoički izdržala. Nisam gundjala, zakerala, nisam pokazivala znake dosade, sve je bilo k'o iz filmova. Onda smo naleteli na neki rupičasti končani džemper za koji je Indijanka pokazala svidjanje. I sledilo je pitanje: "Da li bi ti znala ovo da uradiš?" Mislim se ja, e mala svašta pitaš, što bi Englezi rekli, to je pis of kejk.

Rečeno, učinjeno, džemperić je uradjen, i nosila ga je već nekoliko puta. Spremam se za drugi, al'  sad imam malo više lufta. Bitno je da je na dobrom putu....

Gumenjaci

Nisu baš obični crni i dosadni, al' su gumenjaci. Od kako je pej pal pohodio ove naše krajeve, tako je meni zanimljivo da čačkam i gledam na netu šta bih mogla da kupim da je interesanto, jeftino i da ne može ovde da se nadje. Za  sve što nije takvo, ubiju te u pojam dodatni troškovi poput carine i poreza, koje u stvari ne bi trebalo da se plaćaju, ali se u stvarnosti plaćaju,  (izeš zemlju koja se ne pridržava propisa koje je sama donela... )ovako bi mogla do sutra, ali da se vratim predmetu ove moje priče. I u takvom jednom pohodu na virtuelne dućane naletim na ove providne gumene čizme-cipele:

Kroj isti kao i martine, dušu dalo za ove bljuzgavice i one prelazne periode izmedju jeseni i zime i zime i proleća. U stvari o blagodetima gumene obuće nema ni potrebe da pišem, sve se zna. Elem, zašto sam ja u stvari kupila ove gumenjake? Iz jednog vrlo prostog razloga: to mi je bila glavna motivacija za pletenje čarapa. Nikada do sada nisam isplela ni jedan jedini par čarapa. Rukovodila sam se ovom mišlju: koji će mi očin čarape, ako se ne vide!? Ne vide se ispod pantalona, čizama, a suknje ne nosim,  u kući se ne vide od papuča, znači niko ih ne vidi, jedino ja znam da ih nosim. E, pa neće više biti tako. Ovo je idealna obuća za ručno pletene čarape.

Do jeseni ću da uradim nekoliko pari, pa ću da uparujem sa sve pertlama:))) 

Jedino me je muž upozorio: "Sad ne sme da ti se vidi krompirić:)))!" 

Čak sam i veličinu potrefila. Veće su za ceo broj, ali na debele vunene čarape će sigurno biti sasvim ok. Mislim da ću čak moći i priglavke da obujem pa da se vide, i to one bosanske sa sve šarom. Šta ćeš lepše;)))!?

Vez i šiće

Ovih dan uživam u sitnim ručnim radovima.

Trudim se da malo rasteretim zalihe materijala (o tome jednom drugom prilikom), da uradim nešto brzo, da je rezultat odmah vidljiv. 

Juče sam uradila neseser i petatonicu. 

Vez ide brzo, još uvek vežbam!

A od materijala koji mi je ostao od ćerkine prošlogodišnje male mature(ja sam ga oslikala) napravila sam peratonicu i vežbala mašinski vez:

 

Pletem plavo

Moram malo da odmorim mozak i da napravim pauzu od pletenja komplikovanog džempera. Sunce ogrejalo,  vuna topla, koncentracija popustila, a velika potreba da se nešto plete. Kad zapadnem u takvu vrstu krize k'o kec na jedanaest mi dodje ova marama:

Osma po redu, a nije mi dosadila. Još davno sam rekla da je ovo mustra mog života i znam da se neću zaustaviti. Da ne bude baš sve jednostavno i jako plavo, dodala sam ove loptice od filca. Prave se jednostavno i brzo, a tut je ovde.

I da, ubola sam se nekoliko puta na iglu i boli ko sam djavo:)))

Crno beli svet

Malo crne akrilne boje, beli flomaster, reklamna kutija neke banke u koju je bilo upakovana mala kesica kafe (za jednu šolju;) i četiri papirne loptice. Kada se sve to udruži, nastane kutija za nepotrebne sitnice:

U pozadini svira:

A na buvljaku:

džidže i košulja!
Džidže su u stvari lanac koji je  dug skoro četiri metra, tako da može puno puta da se obavije oko vrata. Drveni geometrijski oblici i nešto malo valjkastog "srebra" i to je to. Za 200 dindži (malo manje od dva evra) puna kapa;)
Obožavam ove lanene košulje što liče na mantile. Imam ih nekoliko i vrlo rado ih nosim. Ali kad sam došla kući primetila sam da košulja ima malu rupicu na ledjima.

To je naravno, zahtevalo intervenciju, a onda me je krenulo. Nekoliko heklanih  cvetića koji su konačno našili  svoje mesto. Da prednjica ne bude baš obična, dodala sam i ovo:

Morala sam da vezem u boji, da ne podseća na minimalizam;) Od koga mi se btw, diže kosa na glavi...
Buvljaci su pravi odmor za dušu, novčanik i kreativnost. 

Vremeplov 10

Ovih dana  mi je pod ruku došla ova fotografija:

 Bilo je to negde početkom onih gadnih devedesetih, pre nego što su se zahuktale, na venčanju moje drugarice. U to vreme nekako nije bilo u modi da se prave veliki svatovi (ili se ja nisam kretala u takvom društvu). Mladenci, kumovi, par drugara, žurka u stanu i to je bilo to. Bez šljaštećih haljina, štiklica i sličnog dekora.  Ali da  ne bude baš sve obično, mlada je bacala buket. Ja sam ga uhvatila i evo već više od dvadeset godina čekam da me muž (nevenčani) privede oltaru. Grešno živimo sve ove godine, tačnije još uvek sam na probnom radu, a i deca su nešto navalila! Ne da se Sindža:)))!  No, sav ovaj uvod nije priprema, ni objava venčanja, već prikazivanje džempera;))!
I tada i sada najomiljenije boje: žuta, narandžasta i zelena. To su bili ostaci pamučnog konca, koji su se uklopili baš onako k'o iz beneton dućana  koji je u to studentsko vreme bio  misaona imenica... I rukavi su bili tri četvrt, nisam imala dovoljno za normalne rukave. Na žalost, posle nekoliko godina sam ga oparala, pamuk se ofucao i nije mi više bio lep.
Lanena torba na ramenu je u funkicji i dan danas. Ona je još uvek u istom stanju, iako se nosi vrlo intezivno tokom celog leta.

Da li ste primetili naramenice? Bože, k'o razbijač! Moda je čudo.

Još malo šarenog...

Otvaram sezonu proleća sa ovom divnom haljinom:

Dugo sam je želela,  a sad su se kockice napokon složile:)))
Kada mi je haljina juče stigla, ja je sva srećna i poletna obučem i pravac kod muža da me vidi. Razgovor je tekao otprilike ovako:

Ja: "Pa šta kažeš?"
On: "Šišala si se?"
Ja: "Ma, ne.."
On: "Aaa, pa, čekaj,  nisi se ofarbala?!"
Ja: "Aman čoveče, pa vidi haljinu!"
On: "Šta s haljinom?"
Ja: "Je l' ti to mene malo z...?"
On: "Pa, ono, nije loša!" 
Ja: "Ne svidja ti se?"
On: "Pa ti znaš da ja takve stvari ne primećujem. Je l' ti primetiš kad ja na kola stavim novu izduvnu granu?"
E, tu sam već ostala bez teksta:))))
Jednom Bosanac, uvek Bosanac! Al' što reče Babćeha (pletačka drugarica):

”…Kakav je, takav je, 
drži ga ne daj ga,
jer je muškarac!…”

kućice u cveću

Bez sve šale, toliko mi se dopada, da mi se čini da se neću vaditi iz nje:))) Ovu i sve divne, bajkovite i vesele haljine izmaštava i šije Ljilja, divna, blaga žena sa bujnom maštom! 

Sedim i hvatam sunce na još uvek neofarbanoj stolici;)  Ma samo sam htela da pokažem kako izgleda postava, u stvari to je još jedna haljina. Mogu da je nosim i obrnuto (to da me ne ureknu;))!

Kad bolje razmislim ovo mi je treća haljina u životu, one što sam šila(ovde, ovde i ovde) i one za plažu ne računam, i dolazim do zaključka da što sam starija, ja sve ludja. Prva haljina mi je bila maturska, crna, svilena i grdno ozbiljna,  ma k'o da sam mafijaška udovica. Čudo jedno, što devojke vole da izgledaju starije i ozbiljnije.  Druga je bila neka onako bezvezna, nosila sam je dva, tri leta i batalila. A kupila sam je da bih mogla da nosim uz nju letnji slamnati šešir. Kad se šešir izgubio formu, prestala sam da nosim haljinu...
A za ovu sam smislila i ime: Šangri La - haljina večitog proleća...

Šareno je moja omiljena boja

Nije mi uspelo da prizovem proleće, ali ne predajem se. Veliki šareni džemper lepo napreduje, uhvatila sam ritam i radim, ma sve se puši:)) To, naravno, ne znači da ću samo njega raditi, ali dok mi se ne ukaže i prikaže novi projekat stvari stoje tako.

U međuvremenu sam omalala jednu policu:

Nadam se da će drugarica biti zadovoljna, a ako i ne bude, polica će garantovano biti vraćena na staro mesto! U kantu neće sigurno;)))

Kasno sam se setila da je fotografišem pre bilo kakve intervencije, ali možete je lako zamisliti. Ovakve police su bile jako moderne pre jedno tridesetak godina. Puno drvo, tamno braon, ma svaka druga kuća ih je imala (ili se bar meni tako čini). I mi smo je imali u stanu, u trpezariji i na njoj su stajali oni lepi ukrasni tanjiri i neke glinene posude. Znam bar još jedno pet stanova u kojima sam viđala ovu policu...

Red je bio i da se ona malo podmladi....
A i sunce konačno da nas ogreje!

Sunčana marama

Taman sam pomislila da će ova marama sačekati sledeću sezonu, ali kako stvari stoje, imaću vremena za još jedan (počasni) krug.

Bojama prizivam sunce....