Pačvork prekrivač - 2. deo

Gotov je, gotov je! Skoro, pa da pevam. Nekako mi se posao odužio ili jednostavno nemam volje da započeto i završim. Imam nekoliko započetih "kreacija" koje nikako da privedem kraju. Jedna od njih je bio i ovaj prekrivač koji sam samo premeštala sa gomile na gomilu dok mi se nije popelo na glavu, pa sam sela i završila.



Spajanje kvadratića i nije bio tako strašan i dugotrajan proces kao što sam mislila da će biti, ali mi je zato finalna obrada krv popila:(! Šila sam i parala i šila i parala nekoliko puta. I na kraju ipak nije uradjen kako bih volela, ali nisam više mogla. Završila sam ga, pa sad ko će da gleda male faltice neka gleda, ali izgleda da bolje ne mogu! Em je prekrivač velik, em je debeo, em nemam mašinu koja bi to ispratila kako treba. (Ovo sebe tešim!)

A, možda ipak i nije tako strašno!

Bockam...

i pomalo crtam.


Ovo prvo vežbam ruku i za sada je to samo NPO (neindentifikovani prizemljeni objekat, ali ne nije iz Rozvela:)! Za sada još uvek nema namenu, ali vremenom će se već pronaći. A drugo su iscrtane kutije i za njih sam pronašla mesto. I jedan i drugi rad prilično opuštaju...

Boje

Ne mogu da zamislim da živim bez boja. Mislim, bez jarkih boja:)! Obični dosadni plavi tabure sam obukla tako da sada volim da ga gledam, ali ne i da sedim na njemu. Neudoban je, a nema ni naslon. Doduše, mogu da ispružim noge na njega kad se zavalim u fotelju. On je samo odmor za oči i tek ponekad da se sedi na njemu kad se okupi veće društvo.

Radila sam ga od ostataka pamučnog konca koji čak nije bio ni iste debljine, ali čini mi se da se lepo sve uklopilo, pa to nije ni važno.

Podseća me na sunce i na toplo vreme koje nikako da dodje:(!

S vremena na vreme

skupim ovakvu gomilu i krenem da prepravljam, skraćujem, krpim, uvlačim gumu, menjam cipzar.



Moram da "žrtvujem" celo popodne, ne volim puno ovakve poslove, ali moram. Sve to ide u rok službe:)! Grrr!

Cipelice

Dugo vremena već želim da ofarbam cipele, ali sam stalno odugovalačila. Bila sam u velikoj nedoumici koje boje da koristim, da bi cipele preživele kišu. I smislila sam rešenje, a vreme će pokazati da li sam bila u pravu.
Naravno bila sam u "Outletu na tavanu" (do sada sam ga zvala butik, a sada ću malo da se modernizujem), i pronašla cipele za malu Indijanku koje ona nije htela da vidi očima. Razlog je vrlo jednostavan: to nisu cipele za devojčicu! Braon, stare i nikakve, ma ni da čuje za njih, nije htela čak ni napolje da ih nosi. A cipele boli glava, mislim se ja. Koža iznutra, koža spolja, ali džabe. I na sreću nisam ih bacila.
Pre nekoliko dana naletim na dva bloga u kojima pišu o farbanju cipela, tj. sandala. I rešim da uzmem stvar u svoje ruke. Dohvatim se akrilnih boja, pomešam ih sa ostacima farbe za krečenje (za fasade) i navalim.
Ovo je rezultat:

prva faza

na Indijankinim nogama, sa sve ručno radjenin pertlama

Svi zadovoljni, ja se ohrabrila da i jedne svoje cipele "žrtvujem". Šta ću, mladost ludost:)!

Nemam snage

da završim ostatke, ali imam snage da započnem novo:)! Iako me čeka dosadan posao završetka dva prekrivača, sve sam gurnula sa strane i počela sam da heklam. Prvi put u životu heklam u krug i mnogo sam ponosna na sebe što sam uspela da rastumačim šemu. Često se pitam šta bih bez interneta? U knjigama o ručnim radovima koje imam, nikako ne mogu da se snadjem. Jednostavno ne umem da čitam šemu. Gledam, gledam, ali ne kapiram šta prvo treba da uradim, je l' lančić il' stubić. Moraću da angažujem Mishu, nadam se da neće imati ništa protiv:)!