Posle duže pauze

Baš sam se iznenadila videvši da sam poslednji post napisala još u oktobru. Vreme brzo prolazi, a da se nešto posebno događa i nisam primetila. Kad bolje razmislim za ova dva meseca sam imala raznorazne stvaralačke faze i krize. Jedna od tih je bila pletenje i paranje koje me je držalo jedno mesec dana. Šta god da sam uzela u ruke da pletem, nisam bila zadovoljna. Mustrom, bojom, radom. Šivenje je bilo isto tako očajno. Na sreću to dugo nije trajalo, ali još uvek vučem posledice, pa za sada radim samo male, brze projekte koji ne zahtevaju koncentraciju. A za opadanje koncentracije je kriva, niko drugi do  dijeta (tako moj nevenčani kaže, da su  mi sa kilama opali i silni gigabajti memorije;))! E, sad prelazim na glavnu priču.

Naime, ja sam već četiri meseca na dijeti, u stvari možda bi bilo bolje da kažem da sam promenila način ishrane. Ovo je prethodilo tome:

Jako sam se bila ugojila. To je bio proces koji je trajao jedno par godina. Mic po mic, kila po kila i ja dođoh do famoznih 78  (sa dve kile više sam se porađala sva tri puta) što je na mojih 163cm visine poprilično. Nisam bila nešto preterano uzbuđena zbog toga, čak sam dugo i mislila da više neću ni da skidam kile i da se borim sa vetrenjačama. Kompletnu garderobu koja mi je bila tesna (to su bile uglavnom pantalone) sam poklonila i rešavala sam da polako krenem sa obnavljanjem iste. No međutim, imala sam određene, ne mogu reći zdravstvene, bar ja to tako ne doživljavam,  već pre svega fizičke probleme. Svako jutro imala sam velike bolove u nogama, u stopalima naročito, bolela su me leđa, bila sam sva nekako troma i usporena. Svemu tome sam znala uzrok, ali sam ga blago ignorisala.  I onda sam se mislila i mislila šta ću i kako ću dalje. Estetika mi nije bila problem, ionako nosim garderobu koja je šljampava i velika i prekriva stomak, kukove i sve kritične delove. Onda mi je samo jednog dana sinulo: e, nećeš više, sunce li ti žarko, pa zar sa 45 godina da budeš babuskera!? Skidaj kile (al' sad ozbiljno), nema više zezanja sa raznim dijetama koje su dobre dok se drže, ali čim prestaneš vratiš se na staro. To sve naravno znam iz bogatog iskustva držanja raznoraznih dijeta počevši od meni najdažih  mesnih, pa one što se menja svaka četiri dana (proteinski, ugljeno-hidratni voćno-povrćni dan) i da ne nabrajam dalje. Imala sam ja  jedno lepo  teorijsko znanje o klopi i zdravom životu, al' ga nisam primenjivala. I rešila sam da stupim u akciju koja je podrazumevala sledeće:

- uvela sam doručak (od svoje srednje škole nisam doručkovala, tu i tamo doručak mi je bila voćka). Al' sad je onako baš doručak sa sve 'lebom, čvarcima, kulenom, sirom, mlečnim prerađevinama. Mleko svakako ne pijem (tu i tamo popijem ga sa nes kafom, ili napravim kakao). Omaknu mi se i žitarice - pravim ih po ovom receptu ovde, zaista su sjajne.

- ručak sam smanjila i jako vodim računa o tome šta sa čim jedem. Tamna prošlost je za mene kombinacija mesa i krompira, a testo i meso sam za ovih par meseci možda pojela dva, tri puta. I ono najvažnije: u tanjir sipam jednom i basta! Hleb ne jedem uz ručak.

- od pet do šest sati posle podne pojedem voće i  tu se moja klopa završava. Naravno vodim računa da je razmak između obroka najmanje tri i po do četiri sata. Sad sam uobročena kao beba;))) Između obroka ništa ne jedem. 

U početku mi je bilo užasno teško. Išla sam po kući i vikala gladna sam, gladna sam. I to je trajalo jedno mesec i po, dva.  Zatim, jedva sam se navikla da ujutru doručkujem. Nisam bila gladna. A jedva sam čekala da popijem kafu (ritual bez koga teško mogu da zamislim život. Pijem dve kafe dvnevno  i čini mi da svega mogu da se odreknem osim toga)

Slatko i grickalice sam potpuno izbacila iz ishrane. I što je divno uopšte mi ne fale. Kao dete nisam volela slatkiše (kolači i torte su mi bile fuj, a iz čokolade sam vadila samo cele lešnike, ostale vrste čokolada me se nisu ticale. To se nažalost, promenilo u srednjoj školi i trajalo je punih trideset godina bez prekida) Sada kada pravim za moje gladne tiće torte, od ono malo što okusim dok čistim mikser dobijem proliv. Nekako sam stekla utisak da možeš da budeš zavisan od šećera kao i od duvana, i što ih više jedeš više ti se jedu. Čini mi se da sam ovu zavisnost pobedila, a nije da nije bilo iskušenja. Kad si na dijeti onda te duplo više zovu u goste, stalno imaš priliku da jedeš nešto specijalno, a ti stalno moraš da odolevaš. Jer ako jednom pokleknem, ode mast u propast. Kod mene je tako.

Rezultat svega ovoga je 15 kg manje.  Čini mi se da nikada do sada nisam lakše skinula kile. Više o kilama i ne razmišljam jer sam ispunila oba cilja koja sam zacrtala. Rešila sam se svih onih babačkih tegoba i obukla sam farmerice u koje nisam mogla da proturim nogu. (Jedino sam njih čuvala kao izložbeni primerak i to zbog toga što su od materijala koji nije rastegljiv:)) Režima ishrane se i dalje pridržavam i kile idu dole, oko 700 - 800 gr nedeljno. Verovatno će sam organizam da zaustavi skidanje kad dođe na optimum. Čini mi se da će mi ovo biti životno opredeljenje.

Jedino što nisam uspela ali se jako trudim, je veća fizička aktivnost. Malo vežbam i svesna sam da to nije dovoljno. Želela bih da više šetam, ali me  toliko mrzi, da je to prosto fascinantno. Taj film u glavi još uvek ne mogu da promenim. U stvari, šetala bih ja kad bih imala cilj. A šetnja zbog šetnje ne pije vodu. Do radnje ne mogu pešaka, jer sam natovarena k'o magare, pa kad je lepo vreme idem bajkom, kad je zimoća kolima.

Kad bolje razmislim cela ova priča može da se svede na onu narodnu: "Doručak pojedi sam, ručak podeli sa prijateljem, a večeru daj neprijatelju!"  I naravno: umerenost! Jer da sam bila umerena ovo vam sad ne bih ne pričala...